Tuesday, May 28, 2013

THE FRONT PAGE

Pogledao sam THE FRONT PAGE Billyja Wildera, jedan od njegovih minornih radova. Do tog trenutka treći (kasnije će biti još) rimejk brodvejskog komada Bena Hechta i Charlesa MacArthura o East Coast novinarima s kraja dvadesetih, predstavlja solidnu reintrepretaciju popularne priče o uredniku koji želi da po svaku cenu zadrži svog najplodnijeg novinara u redakciji. Wilder u ovom filmu 1974. godine ponovo okuplja Lemmona i Matthaua, u epohu unosi priču o komunistima i njihovom progonu, i nešto više psovki nego što je do tada bilo uobičajeno.

Nažalost, Lemon i Matthau imaju dosta ograničen screentime zajedno, ali imaju i dosta ograničen screentime i pojedinačno, i nikada se nijedan od njih ne nameće kao glavni lik u ovom vodvilju. Čini se kao da je Wilderu u ovom filmu bitnija priča od likova, tako da se do kraja zapravo niti profilišu glavni likovi niti se njihove dileme i želje postavljaju kao glavne već se tretiraju ravnomerno sa nekim drugim. U tom pogledu THE FRONT PAGE deluje kao dinamična vodviljska hronika jednog doba, pokušaj da se u filmskom pogledu jednoj epohi priđe na drugi način.

Uprkos strukturalnim nedostacima, i slabosti glavnih likova oko kojih se cela priča kreće, THE FRONT PAGE je zabavan i duhovit film u kome je Wilder neuspešno odstupio od formule gubeći jasan fokus priče. Međutim, sam zaplet, ukupan ansambl likova i atmosfea su prilično efektni i čine ovaj film vrlo pitkim.

* * * / * * * *

STAR TREK: INTO DARKNESS

Pogledao sam STAR TREK: INTO DARKNESS J.J. Abramsa u kome smo videli ono što je očigledno a to je prvi susret posade Enterprisea sa Khanom. U čitavoj seriji misleading reklama, ali i referenci koje su navodile da će Benedict Cumberbatch zapravo biti Khan, krilo se nešto što je prilično očigledno i to skrivanje se prenelo i na film. Sve negde do druge polovine, od gledalaca se krije da je John Harrison Khan, što doduše ne remeti njegove planirane aktivnosti, ali se isto tako preveliki akcenat stavlja na nešto što je svima od početka očigledno, čime INTO DARKNESS neumitno biva doveden u senku klasika WRATH OF KHAN s jedne strane (što su autori verovatno želeli da izbegnu) a sa druge strane deluje kao priča o "misteriji" koja je svima u publici i više nego jasna.

INTO DARKNESS je mogao da prevaziđe ove dve prepreke na samo jedan način, time što bi uspeo da se osloni na fundamente, a to su odnosi među likovima i susret istraživača svemira sa novim svetovima i prirodnim nepogodama koje bi svemu dale arhetipsku dimenziju. No, nažalost, INTO DARKNESS je prilično kompetentan i dinamičan akcioni film u STAR TREK univerzumu koji liči na dobar sequel u epohi raznoraznih Marvelovih sapunskih opera koje toj časnoj formi grade lošu reputaciju, ali bez one jake karakterne interakcije kakvu je imao WRATH OF KHAN, bez onog osećaja istraživanja i avanture koja je ipek bila važna komponentna STAR TREKa i bez one svežine koja je neumitno morala nestati kada se drugi put vraćamo na mesto odličnog reboota.

INTO DARKNESS je film koji stilski skače samom sebi u usta. Naime, priča je kritika militarizacije Starfleeta a INTO DARKNESS je najklasičnija militarizacija serijala u kojoj se Khan pojavljuje kao jedan efektan, zanimljiv negativac, pre svega zahvaljujući tome što ga igra Sherlock (Cumberbatch kao glumac je ovde ipak pre svega Sherlock pa tek onda onaj as kao inače) ali je u svojoj osnovi vrlo generic, sa apstraktnim opštim motivima koje dele svi mogući negativci ovog meseca i ličnom interakcijom koja se ni po čemu ne izdvaja.

Zanimljivo je da INTO DARKNESS ima par plot deviceova baš vezanih za Khana koji su prisutni u AVENGERSu i IRON MAN 3 što čini ovaj film u pojdinim detaljima blago deplasiranim pred današnjom publikom iako je reč o superiornom delu u odnosu na oba pomenuta. Ipak, kad je reč o tako skupom projektu koji režira čovek sa reputacijom veštog scenariste i rukovodioca scenarista očekivalo bi se nešto više inventivnosti.

No, sve ove mane na stranu, uprkos tome što INTO DARKNESS nema snagu filma WRATH OF KHAN i nema svežinu reboota iz koga je nastao, očigledno je posao 2009. godine urađen toliko dobro da je sada rezultirao vrlo solidnim sequelom, koji ima smisla i kao standalone film, koji može da crossoveruje i kod ljudi koji nisu Trekkies. Dakle, Abrams i dalje uspeva da čini STAR TREK relevantnim u filmskom pogledu, uprkos tome što INTO DARKNESS nije najmaštovitiji film koji se na tu temu mogao snimiti. No, ono što je naumio, Abrams uspeva da uradi na solidan način i na kraju cele priče, uprkos svim nedostacima uspeva da ojača svoju reputaciju ovim filmom.

Jedna od stvari koja mi je prijala je možda čak i ta, uslovno rečeno, nemaštovitost - u lavini raznoraznih rebootova, rimejkova i pokušaja da se silom promeni žanrovski ili stilski predznak određenih stvari, Abrams vrlo jasno pokazuje da mu je jasno šta je u osnovi STAR TREK i koji su njegovi kapaciteti za pretenciozne zahvate. U tom pogledu, on ovoj priči ne nameće usiljene filozofske ili psihološke implikacije, ne traži duboko motivisanu realističku dramu tamo gde ne može da je bude, već vrlo vešto prilagođava space operu konvencijama savremenog pogleda na svet, i to je sve.

* * * / * * * *

Saturday, May 25, 2013

BULLET TO THE HEAD

epo je videti da kritika ima samilosti za Waltera Hilla, reditelja koji je snimio 48 HRS, jedan od rodonačelnika buddy filma koji je u svoje vreme smatran Hillovim pristajanjem na linearnost tipičnog trilera iako se danas smatra virilnim klasikom. Međutim, BULLET TO THE HEAD je film koji nažalost ne zaslužuje samilost jer ovaj film ne samo da ne liči na Hillove radove i ne nudi ni iskru njegovog talenta već u određenom smislu teško da se i može posmatrati kao delo koje je sa njim imalo bilo kakve veze čak i u pogledu gledalačko iskustva ekipe koja ga je radila. BULLET TO THE HEAD je film reditelja 48 HRS koji izgleda kao da ga je snimio neko ko nije ni gledao taj film. Odnosi među likovima funkcionišu na nivou jednog smetlišta klišea u kome oni dobijaju nekakav hipnotički efekat, i gledalac više veruje da je video i prepoznao neke odnose nego što zaista jeste. Tako recimo Sung Kang, simpatični trećepozivac iz FAST AND FURIOUS serijala igra Stalloneovog mladog mismatched partnera više zato što mi znamo da mu je to funkcija nego zato što smo to zaključili iz dešavanja na ekranu. Stallone je isto tako heroj koji sve radi do te mere lišen ubeđenja da više liči na filmofila koji naslućuje kako bi plaćeni ubica trebalo da se ponaša kada ga neko prevari nego kao plaćeni ubica koji to sve spontano radi.

U filmu ima par lucidnih akcionih rešenja u trajanju od po nekoliko sekundi a film toliko postame drugačiji kada krene akcija a je evidentan disbalans između rada prve i druge ekipe. Ambijenti u kojima se film dešava su ispod DTV nivoa i jedini kome je nažalost sve ovo potpuno idealan ambijent jeste Christian Slater u ulozi sporednog negtivca.

Hill je režirao Arnolda u vrlo efektnom RED HEATu tako da uparivanje sa Slyem deluje kao dugo očekivani bookend ovih karijera. Rezultat je nažalost film koji izgleda kao surova C-produkcija, sa nekim konceptima iz osamdesetih, dekade u kojoj su doživeli zenit, ali bez snage da makar po sećanju rekonstruišu ono što se nekada umeli da naprave.

BULLET TO THE HEAD je film koji bi najbolje bilo zaboraviti što pre. Problem je u tome što bi vrlo lako mogao biti upamćen kao posednji Hillov rediteljski rad.

* 1/2 / * * * *

Friday, May 24, 2013

THE FORTUNE COOKIE

Pogledao sam THE FORTUNE COOKIE Billyja Wildera, jedan od njegovih uspešnijih ali u ukupnom zbiru manje važnih, odnosno u okvirima njegovog opusa manje ključnih ostvarenja. Ovaj film je doneo oskara Walteru Matthauu za glavnu ulogu advokata-prevaranta a scenario je osvojio nominaciju što mnogi Wilderovi klasici nisu postizali, ali čini mi se da je sve ove teme on obradio u drugim izdanjima na još upečatljiviji način. To naravno ne znači da je THE FORTUNE COOKIE slab ili nevažan film, mnogim rediteljima bi lako predstavljao vrhunac karijere, ali Wilderov opus je specifičan po broju klasika ali i po tome koliko je žanrova najdirektnije transformisao ili zadužio svojim radom.

Zbilja, mnoge forme američkog filma dobile su svoje prve ili najbolje predstavnike u Wilderovoj režiji, tako i ovaj cinični pogled na prirodu američkog sistema, javnosti i međuljudskih odnosa je već načet u njegovim drugim filmovima. Isto tako, međutim, Wilder u ovom filmu spaja komediju sa svojim apsolutno pesimističkim pogledom na ljudsku prirodu i odnose bazirane na laži, dominaciji i manipulaciji.

Matthau i Lemmon su uigran tandem kome će se sam Wilder kao i mnogi drugi reditelji često vraćati, i obojica u ovom filmu imaju čime da se istaknu. Matthau kao cinični advokat i Lemmon kao klijent koji shvata da će svoje snove ispuniti samo ako bude ekstremno pokvaren i zbog toga prolazi kroz teške lomove.

Za razliku od tipičnih komedija, ljubavna priča koja čini jednu od okosnica filma ali se on ne razrešava kroz nju, a u određenom smislu ona predstavlja najmračniji segment ovog filma. U tom pogledu se THE FORTUNE COOKIE može posmatrati kao vrlo mizogin film. No, to je možda i jedno od najprepoznatljivijih obeležja ovog filma i odstupanje od konvencija.

* * * / * * * *

Thursday, May 23, 2013

THE LITTLE DRUMMER GIRL

Reprizirao sam THE LITTLE DRUMMER GIRL George Roy Hilla. Gledao sam ovaj film u više navrata ranije kao fan Johna le Carrea i uvek mi je ostavljao drugačiji utisak. Međutim, ono što je najzanimljivije jeste opšti utisak koji je vladao o ovom filmu kada je izašao. Naime, kritika se usaglašavala da je film konfuzan, nerazumljiv, prekompleksan. Iz današnje vizure međutim THE LITTLE DRUMMER GIRL je vrlo lak za praćenje jer su sadržaji na ovu temu, od serija poput 24 sve do ZERO DARK THIRTY toliko senzibilizirali publiku da ona vrlo lako razume sve špijunske tehnike kojima se junaci služe i koje su u vreme izlaska verovatno delovale presofisticirano.

THE LITTLE DRUMMER GIRL se bavi zanimljivim konceptom, Mossad otima britansku glumciu koja podržava Palestince (navodno je lik insipirisan Vanessom Redgrave) i počinje da je priprema da se inflitrira u PLO kako bi locirali jednog od njihovih najradikalnijih vođa. Kako bi je savršeno pripremili za cover, pripremaju period u kome će ona steći "lažna sećanja" na odnos sa njegovim bratiom kako bi što spontanije mogla da se ubaci među teroriste.

U tom pogledu je THE LITTLE DRUMMER GIRL i najzanimljiviji, govori o prirodi glume, odnosu scene i stvarnosti i bavi se temom "proživljavanja iskustva", kada ličnost prolazi kroz simulacijsu iskustva umesto da se pripremi kroz brifing. Junakinja naravno na tom putu prolazi korz razne lomove koje administrira Mossadov agent kog igra Klaus Kinski.

Film je sasvim po meri današnje publike, možda je po pokušaju da spoji sofisticirani psihološki sloj sa špijunskom dimenzijom bio ispred svog vremena. U osnovi spada među jasnije i zapravo dinamičnije, među solidnim le Carreovim ekranizacijama. Ovo je jedan od filmova koji pokazuje da je ispravnije angažovati reditelje psihološki profilisanih filmova za špijunske priče nego reditelje akcijaša.

Film je estetizovan u ključu Euro Crime polished looka i jedinu primedbu koja je ozbiljnija imam u pogledu uneasy internacionalne glumačke podele koja se po stilovima glume ne uklapa uvek. Diane Keaton i Klaus Kinski prosto nemaju blizak senziilitet, tako da se najbolje zapravo snalaze vibrantni Arapi.

* * * / * * * *

THE WORLD OF HENRY ORIENT

Pogledao sam THE WORLD OF HENRY ORIENT, ekranizaciju romana Nore Johnson, koju su napisali ona i njen suprug Nunnally, čuveni scenarista. Film je režirao George Roy Hill, u nezavisnoj produkciji i reklo bi se da je Peter Sellers u naslovnoj ulozi trebalo da bude osnovi komercijalni oslonac filma. Međutim, ovaj film je sve osim vehicle za Sellersa i rekao bih da je njegov angažman zapravo jedini krupan problem ovog filma. Naime, u svojim scenama, Sellers se ponaša kao da je ovo film isključivo o njemu i njegovim manirizmima, u ovom slučaju ne uspeva da se potčini rediteljskoj viziji kao što je to uradio u, uslovno rečeno, sličnom Kubrickovom filmu.

Naime, Sellers ovde igra pijanistu čijim životom postaju opsednute dve raspuštene nestašne devojčice koje počinju da ga prate i remete njegove navike. Uprkos Sellersovom imenu glavni junaci i glavni glumački adut filma su upravo njih dve. Zanimljivo je da njedna od dve glumice kasnije nije ozbiljnije nastavila sa karijerom ali su junakinji iz HENRY ORIENTa stekle kultni status i postakle su svojevrsni simbol jedne ere i pogleda na svet.

Hillov film ima formu mejnstrim komedije ali zapravo je vrlo oštar, satiričan i problemski u svom pristupu, sa humorom koji je naizmenično konvencionalan i vrlo apsurdan. U određenom smislu, HENRY ORIENT je anticipirao današnje indie filmove kao što je GHOST WORLD iako je u svoje vreme bio znatno prijemčiviji od njih.

* * * / * * * *

Wednesday, May 22, 2013

SNITCH

Pogledao sam SNITCH Ric Roman Waugha. Posle filma FELON Waigh se nametnuo kao reditelj na kog treba obratiti pažnju a sada zajedno sa svojim bratom Scottom, on predvodi talas ljudi koji primenjuju DTV estetiku unutar bioskopsog filma. Suština njihove estetike je da na ekran vrate "borce", tvrde tipove kojima gluma nije osnovna vokacija već novo zanimanje i da pormene post- MATRIX paradigmu u kojoj su glumci potpuno preuzeli akcioni film od kaskadera i autentičnih martial artista.

Waughovi su tome dodali visok stepen šire socijalne autentičnosti, Ric je snimao FELON u pravom zatvoru, a Scottu su Navy SEALovi igrali u ACT OF VALORu.

SNITCH je korak dalje. U glavnoj ulozi je Rock, reč je o istinitoj priči, apsurdno neuverljivoj, i mnogo bližoj istrošenim matricama akcionog filma u kojoj Rock, pripitomljena "sirovina" igra porodičnog čoveka u filmu u kome dramske scene daleko nadilaze koeficijent akcije. Uprkos tome što bi se osnovna slabost filma mogla tražiti u tome što Rock igra "dramsku" ulogu, smatram da to samo po sebi nije nevolja. Rock je solidan u glumačkom pogledu, relativno ubedljiv na nivou drame, s tim što naravno uvek ostaje pitanje da li tako brižljivo oblikovana gromada od čoveka zaista može da prođe kao gazda građevinskog stovarišta?

No, ono gde film pada jeste osnovna uobrazilja kako će sada Porodica kao mitov moći da zameni sve dosadašnje ideje koje su opravdavale upotrebu nasilja kao što su patriotizam ili osveta, ili stara dobra borba protiv kriminala. U SNITCHu, vrlo slično kao i u FELONu Waugh hipertrofira motiv porodice uvodeći ga u domen koji je pravno neuverljiv i emotivno jako tanak, mešajući sirovost i jednostavnot rediteljskog pristuipa sa sirovošću i jednostavnošću efekta koji se time postižu. Otud SNITCH nije tough guy's weepie, već naprosto jedan prilično rudimentaran film.

U toj rudimentarnosti, uspeva da potpadne pod svaki kliše krimića i da se nimalo ne osveži tobožnjom istinitom pričom, ali i da uprkos preteranom trajanju, na kraju ima relativnu pitkost. Waugh u tom smislu zbilja ima neki primitvni instinkt za pričanje priče kakav se često sreće baš kod kaskadera koji režiraju.

No, taj kult Porodice i Očinstva je postao jedan obnovljeni standard u savremenom Holivudu. Naravno, oduvek je bio prisutan, sa naročitim akcentom tokom sedamdesetih ali sada doživljava potpuni revival u čitavom dijapazonu filmova u rasponu od SRPSKOG FILMA pa sve do SNITCHa. Čini se da je porodica kao osnovna ćelija društva ostala poslednji perpetuum mobile žanrovskog filma. No, mumlanje grubijana o tome kako je biti otac dovodi ovaj film do granice southparkovske parodije i umalo je prekoračuje.

SNITCH spada u red zanimljivih ali obrni-okreni ipak polovičnig Rockovih vehiclea u koje se recimo može ubrojati i FASTER.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 21, 2013

I DEAL IN DANGER

Pogledao sam I DEAL IN DANGER, film koji je nastao kao kompilacija epizoda televizijske serije BLUE LIGHT. Otud je ovaj akcioni špij8unski film po scenariju Larry Cohena neuporedivo dinamičniji od tipičnog Bond-derivata svog vremena a produkcija je izuzetno bogata za televizijske okolnosti tog vremena. Otud I DEAL IN DANGER, ako se izuzme što backstory glavnog lika, Amerikanca koji je napustio SAD i otišao u Nemačku jer veruje u nacizam a zapravo je dvostruki agent sa bondovskim veštinama i namerama.

Robert Goulet, inače pevač iz tog vremena, igra glavnu ulogu i vrlo je šarmantan, rekao bih čak i u ubedljiv kao bondovski leading man, rekao bih da je u seriji verovatno bio perfektan.

Scenografija u filmu je jednim delom kenadamovska i u tom pogledu podseća na OPERATION CROSSBOW Michaela Andersona.

Uprkos tome što I DEAL IN DANGER evidentno nije film već kompilacija televizijskih epizoda, ona je zaista izuzetno vešto urađena i zato zaslužuje svaku pohvalu.

* * * / * * * *

COPS AND ROBBERS

Pogledao sam COPS AND ROBBERS Arama Avakiana, ekranizaciju romana Donalda Westlakea o dva policajca kojinezadovoljni svojom društvenom pozicijom i primanjima odlučuju da naprave veliku pljačku koja će im doneti milione. U pogledu glumače podele Avakianov film dosta podseća na SUPER COPS, ima dosta neupečartljive glavne glumce, nema prave zvezde ali to pokušava da nadoknadi autentičnim njujorškim lokacijama koje su zaista živopisne. Nažalost, pored upečatljivih glumaca, filmu nedostaje i razrađenija drmataurgija, kako na planu scenarija koji je ekstremno pojednostavljen tako i u pogledu režije koja nije previše razradila ovu priču ni u pogledu karaktera ni u pogledu žanrovskih zahteva. Međutim, ovaj film iz 1973. dolazi sa jedne dosta sirove strane koja je u to vreme postojala nasuprot stylish trilerima koje su tada radili veliki majstori, u krajnjoj linji i sa Westlakeovim materijalom.

Vrlo je očigledna razlika u pristupu između Starka i Westlakea, dve literarne strane istog žanrovskog pisca, i Avakian je to ispratio, iako je Westaleka mnogo bolje ekranizovan kod Yatesa u HOT ROCKu i u nekim drugim filmovima.

* * / * * * *

Monday, May 20, 2013

THE GREAT WALDO PEPPER

Reprizirao sam THE GREAT WALDO PEPPER George Roy Hilla, film u kome je iskazao svoje potšovanje prema starim pilotima-zabavljačima koji su posle Prvog svetskog rata lutali američkom provincijom i organizovali manje ili veće leteće cirkuse. George Roy Hill je bio pilot tako da mu je ova tema naravno naročito bliska i uzbudljiva, a scenario je po njegovoj ideji napisao William Goldman sa kojim je snimio svoje najsupešnije filmove i upravo mu izgradio ime kao jednom od najvećih holivudskih scenarista u istoriji. Nažalost, uptkos tome što je Robert Redford u glavnoj ulozi, THE GREAT WALDO PEPPER je bio promašaj na blagajnama iako je u sebi sadžao niz elemenata koji su ponavljali uspešni formu ranijih Hillovih saradnji sa Redfordom, doduše bez Newmana.

Šteta je što ovaj film nije postao blokbaster jer je reč o izuzetno uzbudljivoj priči o padu američkog sna i još jednoj od brojnih komercijalizacija autentičnog duha pobune. Film prati naslovnog junaka u poslednjim danima barnstorminga kada je zahvaljujući tome što ima avion i lovačke priče iz rata bio neka vrsta superheroja. Suočen sa opasnostima svog posla s jedne strane, i pritiskom inspekcije sa druge koja želi da ukloni pilote zabavljače jer smatra da će avio saobraćaj uskoro postati veliki biznis i da ljudi moraju da imaju utisak kako je letenje avionom bezbedno.

Otud se ovi sanjari suočavaju sa pesimističkom i vrlo pragmatičnom vizurom svoje okoline i počinju sami da shvataju kako je veliki deo njihovog herojstva zapravo ludist i egzibicionizam.

THE GREAT WALDO PEPPER je u pogledu pripovedačkih tehnika klasičan holivudski film, ali se po pitanju preispitivanja arhetipskih osobina filmskih heroja na neki način javlja kao anticipacija THE HURT LOCKERa pošto na sličan način, istovremeno reprodukuje žanr i dekonstruiše patoogiju junaka čije je oboljenje sine qua non samog žanra baziranog na herojstvu.

George Roy Hill je kao letač inisitirao na autentičnosti i u saradnji sa direktorom fotografije Robertom Surteesom i čuvenim pilotom Frankom Tallmanom napravio je impresivne stuntove i set-pieceove koji su znatznim delom zbilja provedeni u praksi i čini mi se da THE GREAT WALDO PEPPER spada u red najimpresivnijih i svakako najvažnijih letačkih filmova.

Zanimljivo je da se u samom finalu filma pravi omaž Tallmanovoj sorti kada Waldo Pepper odlazi da bude stunt pilot na setu holivudskog filma o pilotima u Prvom svetskom ratu. Film se dešava 1926. godine tako da je taj izmišljeni film verovatno aluzija na Wellmanov WINGS koji je izašao 1927. i osvojio prvog "oskara". Međutim, letački filmovi su ponos Holivuda tog vremena, pored WINGSa ne smemo zaboraviti ni Hughesov HELL'S ANGELS čije je snimanje rekonstruisano u AVIATORu. Ipak film-u-filmu kod Hilla više podseća na WINGS no taj ceo segment je naravno mnogo pregnantniji jer u njemu Waldo Pepper sreće najvećeg nemačkog letačkog asa iz Velikog rata i dobija priliku da se sa njim ogleda na nebu.

Tačka u kojoj buntovnik i lutalica zajedno sa nemačkim ratnim aristokratom postaje komodifikovan na setu istog holivudskog filma na moćan način zaokružuje ovaj istovremeno veseo i bolan film.

* * * * / * * * *

Saturday, May 18, 2013

METRO

Pogledao sam METRO Antona Magerdičeva. Reč je o filmu katastrofe koji me je podsetio da se ponovo dam u potragu za jednim filmom na gotovo identičnu temu koji je, čini mi se nastao šezdesetih ili sedamdesetih u SSSRu, a reč je filmu katastrofe koji tematizuje potapanje lenjingradskog metroa.

Magerdičevljev film govori o tragediji u moskovskom metrou kada poplava ugrozi putnike ali nažalost nije ni blizu značajnih, kvalitetnih filmova katasrofe kao što je bio recimo EKIPAŽ kakvi su nastajali u SSSRu. Pošto ona društvena formacija iz SSSRa više ne postoji a ona je činila da se tamošnji filmovi katasrofe razlikuju od američkih, onda se ovaj novi razlikuje još manje osim što je znatno slabiji.

Likovi su jednodimenzionalni, bez ijednog upečatljivog odnosa ili karaktera na ekranu. Akcija je u pojedinim fazama spekatakularna ali konfuzna i nije baš najjasnije šta nosi koja pretnja i kako bi stvari trebalo da se raspliću. U filmu katasrofe sa lošim likovima, nejasnom pretnjom i mutnim ciljevima preživelih, zaista malo šta može da se pohvali osim par inventvno rešenih akcionih situacija.

* 1/2 / * * * *

Friday, May 17, 2013

WARM BODIES

Pogledao sam WARM BODIES Jonathana Levinea. Nisam siguran da je neki veliki kompliment za film ako se kaže da je superiorniji u aktuelnom talasu romantičnih omladinskih koketiranja sa horor mitologijom kojj je nastao posle Kevina Williamsona i doživela svoj vrhunac u serijalu TWILIGHT. U tom pogledu WARM BODIES je svakako znatno bolji film, uostalom od Levinea se i očekivalo da će snimiti nešto pristojno. Međutim, ovo je daleko od nečega što bismo mogli smatrati "pristojnim" jer ovaj film definitivno ne stoji naročito dobro van konteksta te ponude.

Nije osnovni problem ovog filma u tome što je akcenat na pravljenju romantične priče za tinejdžerke već u tome što je došlo do jedne apsurdne transformacje zombija kao horor mitologije u nešto što ne samo da je ispražnjeno od svih onih horor elemenata u domenu strave i užasa pa sve do ideologije. No, WARM BODIES nije usamljen u toj ideji "rehabilitacije" zombija, i BBCjeva serija IN THE FLESH se bavi zombijima koji se "izleče". Međutim, tamo je lečenje medicinska stvar i dovodi do "suočavanja" zombija sa onim što su činili, diskriminacjom i sl. Ovde međutim zombiji postaju Drugo koje se polako vraća uživanju u "uobičajenom" načinu života, uz bizarnu distinkcijumeđu njima, dakle potrebe da ipak neko ostane protivnik.

Slom civilizacije u kome zombiji postaju glavni protagonisti, ovde dobija apsurdnu dimenziju jer oni "ožive od ljubavi" i susreta sa romantičnim prizorima koje doduše konzumiraju hraneći se mozgovima i tuđim sećanjima. To samo po sebi u nekoj formi parodije ne bi bilo nezanimljivo i možda to rešenje Levine tako i brani pred sobom. Međutim, iz filma se ne vidi da on ima ironijski odmak.

Ono što je kod Levinea vredno pohvale, to je izbor lokacija, recimo postapokaliptčni aerodrom koji podseća na posledice Pekićevog BESNILA. S druge strane, po formi, WARM BODEIS koketira sa horor akcijom, ali je u osnovi ljubavni film. I u tom pogledu je Levine konzistentan.

Međutim, u samoj svojoj suštini ta melodrama ne funkcioniše jer govori o jednom neuverljivom i besmislenom odnosu. No, ukoliko funkcioniše ciljnoj grupi, onda valjda sve to ima neku svrhu koja je meni izmakla.

* * / * * * *

SLAP SHOT

Reprizirao sam SLAP SHOT George Roy Hilla, svakako jednu od ključnih sportskih komedija, smeštenu u milje nižerazrednih hokejaških liga. Paul Newman u ovom filmu nastavalja uspešnu saradnji su Hillom, jednim od zanimljivijih i u osnovi potcenjenih reditelja šezdesetih i sedamdesetih, uprkos tome što je snimio niz odličnih i barem dva kapitalna filma, BUTCH & SUNDANCE i THE STING.

SLAP SHOT je takođe izuzetan film, pošto se ne oslanja na klasične holivudske žanrove vesterna i krimića i ne preispituje ih kao što su radili SUNDANCE i STING onda nije uspeo da se nametne kao istorijski bitan naslov. S druge strane, u vreme kada se ovaj film pojavio slične priče o kompeticiji unutar američkog društva i uopšte o tamošnjoj kulturi takmičenja, između ostalog i u sportu radio je Michael Ritchie, na čiji opus SLAP SHOT svakako može da se referiše.

Naime, Ritchie je snimio BAD NEWS BEARS po scenariju čuvenog Billa Lancastera od timu netalentovane dece koja počinju da pobeđuju u bejzbolu igrajući prljavo. Hill je snimao po scenariju takođe čuvene Nancy Dowd (koja se često potpisivala muškim imenom i SLAP SHOT je iznenađujuće muževan scenario) je priča o nižerazrednom hokejaškom timu koji shvata da će propasti ukoliko ne počne da pobeđuje i prvilači pažnju. Oni odlučuju da postanu goonovi, i tučom i skandalima nerviraju protivnike. To dovodi do preporoda tima, počinju da pobeđuju, pridružuje im se publika ali polako počinju da osećaju da su se udaljili od same suštine sporta ali i da im se ne isplati da joj se vraćaju.

BAD NEWS BEARS je priča o kompeticiji i ljudima koji u njoj učestvuju na jednom apsurno malom nivou, među netalentovanom decom. SLAP SHOT je smešten među odrasle koji su ceo svoj životni vek posvetili sportu u kome nisu puno toga postigli i bave se poslom u kome neki ljudi zarađuju milione a oni pak jedva krpe kraj sa krajem, putuju razdrndanim autobusom i spavaju po ćumezima. Oba filma pokazuju kako se do pobede dolazi zapravo odustajanjem od pravila sporta, s tim što se BAD NEWS BEARS bavi samom prirodom sporta nasuprot kompeticije a SLAP SHOT se bavi odnosom sporta i gledališta.

Ritchiejev film ima mahom decu u glavnim ulogama tako da je humor više nestašan nego prljav. Hill i Dowd sa druge strane pored samog terena prikazuju i sliku van terena, pesimistično rasulo američkog društva poznih sedamdesetih, dotiču se bračnih odnosa, seksualne politike, ekonomske krize i naravno moralnog sunovrata.

Hill izvanredno balansira između komedije, često gross outa i nasilja, sa ozbiljnim tonovima, odlično ih prepliće, o čemu možda najbolje svedoči sam kraj filma koji je maestralan.

Hill je u ovoj formi imao konkurenciju i nije bio jedini koji se bavio ovom vrstom društvene kritike u spoju sa raspojasanom komedijom ali je u tome bio možda i najboli.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, May 16, 2013

NOTORIOUS

Reprizirao sam Hitchcockovo remek-delo NOTORIOUS, izuzetnu melodramu kojom je iskoračio iz svog prosedea a jednim delom izvukao i nešto drugačiju glumačku kreaciju iz Cary Granta. Iz ove priče o nacistima koji u Rio De Žaneiru pokušavaju da naprave atomsku bombu, i agentu koji ubacuje svoju devojku na tajni zadatak među njih, Hitchcock ne pravi čist suspense triler kao što bi sama tema diktirala, i kao što bi se od gospodara suspensea očekivalo već kleše vrlo zanimljivu melodramu o prirodi romanse, greha, iskupljenja kroz žrtvu i pozitivni stereotip, i porodičnih odnosa. NOTORIOUS u određenom smislu više govori o bračnim i porodičnim odnosima od nekih Hitchovih filmova koji su se eksplicitnije bavili tom temom i miljeom.

Međutim, ono što je najzanimljivije zapravo nije samo ono o čemu tahj film govori inače, već ono štonam taj film govori danas. Naime, NOTORIOUS je naslov koji se odnosi na glavnu junakinju, ćerku nacističkog simpatizera, kako saznajemo sklonu piću i promiskuitetu koja zasluži ljubav glavnog junaka tako što se žrtvuje na patriotskoj misiji i tajnom zadatku koji uključuje da potvrdi svoje distanciranje od nacizma ali i da se uda za osumnjičenog nacistu. Junakinja je dakle NOTORIOUS a ne negativac kojim se film bavi. Iz današnje vizure, ova priča je čitljiva, ali čini mi se da je u vreme izlaska filma bila znatno provokativnija jer je u tadašnjim okvirima ovo govorilo o junakinji koja je dostigla apsolutno moralno i ljudsko dno.

Otud je NOTORIOUS bio film koji je za današnje standarde pitom a za tadašnje standarde je jedva snimljen, a FBI se ogradio od mogućnosti da Cary Grant bude njihov agent, jednim delom jer je priča smeštena u "prijateljski Brazil" a prevashodno zato što je junakinja toliko NOTORIOUS.

Stoga, u prvom čitanju filma, junakinja se iskupljuje i dokazuje junaku da je vredna pažnje i braka svojom žrtvom. A u današnjem ovde je mnogo više stvar u fetišizmu i junaku koji se vezuje za žena tek kada je u potpunosti preda drugom muškarcu. Naravno, jedno čitanje ne isključuje drugo, ali odlično svedoči o promeni paradigme koja je nastupila od 1946. godine do danas i snazi Hitchcockovog dela koje ostaje intrigantno uprkos svim tim transformacijama.

Scenario Bena Hechta, na kome je sarađivao Clifford Odets, danas deluje paradoksalno sporan upravo u onom delu u kome se uvodi lik Ingrid Bergman. Današnjem gledaocu taj uvod je spor i pun ne naročito zanimljivih detalja iz njenog života, dočim je iz vizure 1946. taj uvod zapravo esencijalan jer definiše njen greh za koji treba da se iskupi. Dakle, na kraju protok vremena je možda ponajviše uticao na utisak o formalnom skladu filma koji je zapravo vrlo uravnotežen.

* * * * / * * * *

Wednesday, May 15, 2013

A NEW LEAF

Pogledao sam A NEW LEAF Elaine May, nekadašnje supruge Mikea Nicholsa lpka je uspela da napravi karijeru i u saradnji sa njim ali i nezavisno od njega, i to na tri fronta, kao glumica, reditelj i scenarista. Prirodno, više je glumila i pisala nego što je režirala, međutim, njn opus je zanimljiv raznovrsni su joj filmovi, i u tom pogledu je slična Nicholsu. S druge strane, Elaine May ima nešto alternativniji pristup u pojedinim radovima, a potom i nogo više je sklona satiri i komediji. Kada se sve sabere, njen najčuveniji rediteljski pokušaj je ISHTAR, jedan od najvećih promašaja u istoriji Holivuda što je zasenilo solidne filmove koje je snimala. Ipak, Elaine May je doživela preporod kada je Holivud ušao u fazu besomučnog rimejkovanja i mnogi njeni radovi su ponovo prerađeni a nekima sledi ta sudbina.

A NEW LEAF je komedija koje se Elaine May odrekla pošto ju je studio premontirao i ovaj film zbilja ima problem u samima temeljima. Naime, od zabavne postavke gde Walter Matthau igra bogataša pred bankrotstvom koji odlučuje da se unosno oženi kako bi ubio ženu i uzeo njeno nasledstvo i nerdy bogatašicom koju igra Elaine May i za koju se opredeljuje, film nikako ne uspeva da definišđe razvoj pšriče do one ključne i sasvim očekivane tačke u kojoj Matthau shvata da neće da je ubije. Tu odluku on naprosto donosi, unutar jedne scene, a Elaine May nema apsolutno nikakvu transformaciju lika osim što mu postane simpatična.

Ti hendikepi na nivou priče u krajnje neobični, i retko se sreću u holivudskim filmovima koji barem pokušavaju da strukturalno isprate očekivanu formu. Otud mislim da je film verovatno bruitalno premontiran i time ugrožen. S druge strane, sa trajanjem od stotinak minuta, A NEW LEAF nije nimalo nežan niti brz pa bi duža verzija možda bila koherentnija ali bi svakako bila i mnogo izazovnija za gledanje.

No, fanovi Waltera Matthaua svakako treba da vide ovaj film. U njemu Matthau eksploatiše svoju vintage personu i to već garantuje da vreme nije uzalud potrošeno.

* * 1/2 / * * * *

JOURNEY INTO FEAR

Pogledao sam JOURNEY INTO FEAR Normana Fostera. Ovo je jedan od RKO filmova na kome deo autorstva sebi prisvaja Orson Welles koji je u filmu glumio, zasigurno režirao svoje i deo "tuđih" scena. Ipak, reč je o B- filmu za koji ni Welles ne negira da je rađen nrzo i da su mnoge stvari snimane uporedo što je i dovelo do toga da režira "ko stigne". Wellesova uloga u ovom filmu se smatra njegovom prvom monster-rolom u smislu da igru ogromnu, grotesknu figuru vlasti, u konkretnom slučaju turskog obaveštajca. Film govori o pokušaju nacista da se dokopaju američkog vojnog savetnika koji je konsultovao neutralne Turke. Glavnu ulogu igra Joseph Cotten koji je i autor scenaristička adaptacije romana Erica Amblera. Cotten je sarađivao sa Wellesom i na AMBERSONSima a među nepotpisanim scenaristima ovog filma je Ben Hecht.
Ako imamo u vidu krštenicu ovog filma a snimljen je 1943. godine, vizuelno je izuzetno ekspresivan, međutim sama priča nije dovoljno zanimljiva. Nagomilani su likovi koji nisu potrebni ni priči niti vrlo suženom trajanju filma od jedva 69 minuta. Neka od vizuelnih rešenja i smisao za humor pojedinih radnji svedoči o Wellesovoj umešanosti. Uprkos zanimljivim detaljima, JOURNEY INTO FEAR ipak nije film zbog kog treba da mu bude žao što nije potpisan.

* * / * * * *

Sunday, May 12, 2013

THE OUTSIDER

ogledao sam izvanrtedan televizijski film THE OUTSIDER Michaela Ritchieja. Reč je o krimiću nastalom po scenarijzu Roya Hugginsa koji je zadužio američku televiziju radeći razne slavne serije, od THE FUGITIVE do THE ROCKFORD FILES preko MAVERICKa. Huggins i Ritchie su dosta sarađivali pre nego što je ovaj krenuo da radi bioskopske filmove, i najveći deo svog prilično bogatog televizijskog opusa uradio je u saradnji sa njim.

THE OUTSIDER je bio pilot za istoimenu seriju koja je zaživela i Ritchie je potom režirao i jednu epizodu. Međutim, ovaj pilot je jednoipočasovni standalone film i u mnogim aspektima je bolji od raznih bioskopskih filmova o privatnim detektivima. Hugginsov scenario je maštovit iako u osnovi prati matricu tipičnog detektivskog hardboiled filma, pre svega zato što je vrlo duhovit unutar obaveznih figura koje svako ostvarenje ovog profila mora da ima. Zatim, milje u kome se film dešava je osvežen uvođenjem priče o guruima koji eksperimentišu sa LSDom, i živopisnim prikazom ljudi koji su se iz raznih krajeva Amerike slili u Los Anđeles.

Michael Ritchie je energičnim i duhovitim rediteljskim postupkom savršeno ispratio kvalitete Hugginsovog scenarija a u glumi je ponudio dosta autentičnosti kojom osvežava ustaljene postulate glume u televizijskom krimiću toga doba. Ritchiejevi junaci su jasno čitljivi kao što medij zahteva ali je svaki od njih i za nijansu autentičniji i bliži ubedljivosti filmskih likova koji nešto "kriju".

Darren McGavin je odličan u glavnoj ulozi. Ipak, sasvim sigurno je da bi i ovaj film i sama serija bili poznatiji da je Huggins već tada regrutovao Jamesa Garnera za ovu ulogu. Ostatak ekipe čine provereni ljudi poput Josepha Wisemana i Edmonda O'Briena što doprinosi filmskom izgledu i bogatstvu cele produkcije.

U svakom slučaju THE OUTISDER je nezaobilazna stvar za sve ljubitelje krimića šezdesetih i sedamdesetih a naročito za one koji su zainteresovani za Ritchiejev rediteljski opus.

Saturday, May 11, 2013

PASSION

Pogledao sam PASSION Briana De Palme, starački promašaj koji u sebi ima nešto užasa koji je bio svojstven poznim radovima velikih autora kada su dobijali nogu u Holivudu i skončavali u Evropi, ili se vraćali svojim korenima, kao recimo pozni Fritz Lang. PASSION je film koji u sebi sadrži niz "loših" scena koje smo sretali u "dobrim" filmovima, od Chabrola do samog De Palme, međutim problem je u tome da ono što je njegov autorski pečat koji pomera te scene iz domena "konvencionalno kvalitetnog" ne postoji i sve ono što je loše u ovom filmu deluje više kao plod nemoći nego kao plod autorskog pečata koji iracionalno ruši barijere i konvencije.

U tom pogledu, De Palma je ovde prevashodno žrtva vlastite nemoći jer je u glavnim ulogama imao Rachel McAdams i Noomi Rapace za koje su se tih dana otimali svi holivudski studiji a on nije ni jednoj ni drugoj učinio uslugu, upetljavši ih u jako loš film koji ih je prikazao ne samo u lošem svetlu kao glumice već i u fotografskom pogledu obe grozno izgledaju za razliku od žena koje je svojevremeno fetišizovao De Palma. Neke naročite živosti nema ni u dirty old man sekvencama u kojima De Palma pokušava da prikaže njih dve u lezbijskom odnosu, a ostatak glumačke ekipe koja ih okružuje je sa priličnog dna kace i stvara utisak priličnog disbalansa.

De Palmin film otud više deluje kao neki prilično loš internacionalni exploitation iz prošlosti s tim što ovde nije reč o omažu toj vrsti filma već najgorem mogućem primerku takvih produkcija. Lišen većine svojih stalnih saradnika izuzev kompozitora Pina Donaggia, za koga moram priznati nisam ni znao da je još uvek živ, De Palma potpisuje svoj najgore snimljen film, a svakako i jedan od najslabije dizajniranih.

U odnosu na francuski original koji je režirao Alain Corneau, De Palmin film više liči na ogoljenu šabrolovsku dramu i ima više "francuskog" u sebi od Corneaua koji je u pogledu na priču bio mnogo konvencionalniji.

* 1/2 / * * * *

Thursday, May 9, 2013

THE BLACK HOLE

Pogledao sam THE BLACK HOLE Gary Nelsona iz 1979. godine. Mnogi doživljavaju ovaj film kao Disneyev odgovor na STAR WARS mada pre bih rekao da je ovaj film nešto bliži STAR TREKu po svojoj poetici a u sebi svakako ima i nešto od FORBIDDEN PLANETa recimo. Priča je jednostavna i govori o grupi astronauta koji na ivici Crne rupe pronalaze napušten brod na kome poludeli kapetan rukovodi posadom robota i planira da uđe u Crnu rupu. Junaci suočeni sa ludilom kapetana kreći da otkrivaju razne misterije i van i unutar broda.

Nelsonov film krase ambiciozni ambijenti svemirskog broda, nekoliko simpatičnih scena bestežinskog stanja i likovi comic relief robota u kojima se u određenom smislu mogu naći koreni likova kao što je Pixarov Wall-E. Nažalost, i najživopisniji likovi ostaju upravo ti roboti koji su verovatno imali zadatak Disneyevog odgovora na R2D2 i C3PO.

Maximilian Schell je efektan kao ludi kapetan ali nažalost pošto je od prvog do poslednjeg sekunda lud ta rola postaje monotona i ne nudi izazove. Ostatak ekipe u kome su Anthony Perkins, Ernest Borgnine i Yvette Mimieux uglavnom vegetira u svojim rolama.

Disney je bilo potrebno dugo vremena pre nego što će naći svoj oslonac u domenu SFa, i na kraju će se ispostaviti da je dramski prilično tanki TRON bio praktično jedini SF u tom periodu sa kojim je Disney uspeo da uhvati zeitgeist.

* * / * * * *

Tuesday, May 7, 2013

RKO 281

Pogledao sam RKO 281 Benjamina Rossa, priču o nevoljama koje je imao Orson Welles kada je aludirao na W.R. Hearsta u filmu CITIZEN KANE. John Logan je napisao scenario za ovaj zanimljiv film koji se dotiče intrigantne teme ali u krajnjem zbiru ne uspeva da prikaže niti svu istinu o ovom slučaju niti da iznese pravu sliku dešavanja.

Jedan od osnovnih problema je Liev Schreiber u glavnoj ulozi koji je prestar da bi igra Wellesa čiji je najveći uspeh došao u neverovatno mladim danima. Welles tada nije bio dečak ali nije bio ni sredovečan čovek kao glumac koji ga igra. U holivudskim okvirima, važno je naglasiti da je Welles debitovao sa ambicioznim i provokativnim filmom kao vunderkind, sa 24 godine, i da je deo njegovog sukoba sa okolinom proisticao pravo iz te mladosti. Liev to ne uspeva da kanališe i za početak Welles deluje kao neko ko je po uzrastu sasvim uobičajen holivudski reditelj. Međutim, on je bio velika kocka od starta pre svega zbopg svoje mladosti, zatim zbog provokativne teme koju je odabrao, i situacija mu je bila otežana baš time što je mlad i sve vreme je postojao utisak da je neodgovaran i da studio zato ne treba da stane iza njega.

CITIZEN KANE je bio melodrama o eroziji ličnosti, a RKO 281 je melodrama o nastanku tog filma tako da se sve i razrešava na tom nivou, sa šematizovanim transformacijama ličnosti, velikim inspiracionim govorima kojima se junaci ubeđuju u jedno ili drugo.

Naravno, Logan je radio ovaj scenario u epohi kada je Hollywood Babylon postao mejsntrim tako da je mogao da se dotakne nekih duhovitih detalja, od kojih je najzabavniji deo kada Walta Disneya optužuju da je simpatizer nacista.

Još jedan zanimljiv element je prikazivanje antisemitizma kao česte prepreke sa kojom su se suočavali holivudski moguli pre Drugog svetskog rata, i otud je jasno kako je antisemitizam kasnije postao neoprostiv greh u Holivudu. Iz današnje vizure delčuje potpuno neverovatno strah holivudskih mogula da bi u osvit Drugog svetskog rata neko mogao da objavi u novinama da su oni Jevreji.

Logan je kasnije pisao scenario za AVIATOR Martina Scorsesea, kao i nesnimljeni, a opet u određenom smislu "kultni" scenario za mannov film o detektivu koji radi za holivudske mogule i u tim skriptovima je bliži Ellroyu nego politički korektnijoj slici koju nudi u RKO 281. Otud je RKO 281 kao film o snimanju CITIZEN KANEa mnogo brže zastareo nego Wellesov rad.

Monday, May 6, 2013

IN THE BEDROOM

Pogledao sam IN THE BEDROOM, rediteljski debi glumca Todda Fielda koji je u svoje vreme postigao veliki uspeh i počašćen je sa dosta značajnih nominacija za oskara. Reč je o melodrami koja se u završnom činu "organski" i vrlo spontano pretvara u triler ne bi li se razrešila. Fieldov film je značajan po tome što sve vreme ima vrlo "zreo" ton i donosi niz briljantnih rediteljskih rešenja u "teškim", delikatnim i suštinski nefilmičnim scenama koje bi reditelji koji nemaju ukusa verovatno mnogo lošije snimili. Iako debitant, Field bolje vlada elipsama od mnogih iskusnijih kolega i u tom pogledu sjajno "sakriva" neke stvari. Osnovni problem filma je to što mu Field verovatno ponet dobrom glumom postavlja trajanje od preko dva sata koje ipak nije bilo potrebno, i sasvim sigurno bi film očuvao i ovaj efekat, i ritam i atmosferu sa reduciranom minutažom.

Zanimljiv detalj je da glavna junakinja diriguje školskim horom koji peva našu narodnu muziku.

* * * / * * * *

Sunday, May 5, 2013

THE PLACE BEYOND THE PINES

Pogledao sam THE PLACE BEYOND THE PINES Dereka Cianfrancea koji je postigao svetsku slavu sa filmom BLUE VALENTINE a onda je odlučio da snimi svoj CRASH (po uzoru na Paul Haggisa, ne na Cronenberga). Rezultat je nažalost ne samo slabiji od BLUE VALENTINE već podjednako artificijelan i banalan kao CRASH. Cianfrance čak ni svojim indie postupkom koji u ovom filmu paradoksalno dobiju najzuzbudljiviju formu u scenama akcije, pljačke i krivičnih dela, a deluje vrlo sporno tamo gde mu je jača strana, a to su dramske scene u kojima ova All-Star podela koju čine Ryan Gosling, Bradley Coopper i Eva Mendes deluje potpuno lažno, kao da je zalutala sa seta nekog skupog blokbastera da se izmotava na setu nekog filma o sirotinji. U tom domenu, Gosling se najbolje snalazi i uspeva da kanališe tu potrebnu emociju, s tim što ni on više u ovom žanru nije svež. No, čovek koji je na svojim plećima izneo HALF NELSON ipak zna kako se radi posao u ovoj vrsti filma.

Zato je uz Goslinga u ovom filmu najbolji Dane De Haan koji je izbio u prvi plan prošle godine sa filmom CHRONICLE ali bogata kolekcija filmova koj će imati ovih dana govori o tome da je već neko vreme bilo jasno da je reč o perspektivnom mladom glumcu.

Ako bi žarište problema u ovom filmu moralo da se nađe u jednom domenu, to je svakako sama priča. Naime, scenario razrađuje tri povezane ali nažalost prilično tanke priče. ZU većini filmova koji se baziraju na više vezanih ili nezavisnih priča, uglavnom se javlja utisak kako su autori skupili nekoliko priča koje su nedovoljne za celovečernji film i sklopili ih u celinu. Kod Cianrancea je utisak obrnut, možda se ove priče čak i mogu razraditi u celovečernji film, ali nikako ne funkcionišu u ovakvim segmentima i deluju nedovoljno sadržajno u takvoj formi.

Na kraju, cela priča o tome kako u Americi šta god čovek da uradi nema socijalne mobilnosti deluje kao pokušaj da se spase što se spasiti može od prenaglašene i skoro pa naivne melodrame.

* * / * * * *

Saturday, May 4, 2013

PARKER

Pogledao sam PARKER Taylora Hackforda, osvežavajuće old school ekranizaciju romana Richarda Starka, posvećenu Donaldu Westlakeu, u kojoj se Jason Statham laća lika kog su prethodno igrali Lee Marvin, Jim Brown, Robert Duvall i Mel Gibson ali u svojevrsnim aproprijacijama i Anna Karina i Peter Coyote. U svakom slučaju ona klkučna linija ipak jeste Marvin-Brown-Gibson i Statham se u skladu sa svojim mogućnostima nije osramotio. Hackford se potrudio da PARKER ne bude tipičan Stathamov film iako je maksimalno iskoristio njegove fizičke predispozicije i omogućio da Parker fizički isprati sva prilično gadna iskušenja koja se postavljaju između njega i poslovične naplate duga. Stoga kad treba, Parker se ne libi da bude u svojoj i tužoj krvi do kolena, ali je u osnovi ovo jedan vrlo elegantan i dinamičan skoro dvočasovni krimić u kome je Hackford sklopio niz dobro podmazanih elemenata menjajući predznak nekima kao što je Statham, a potpuno aproprirajući druge kao što je Jennifer Lopez koja je ovu vrstu žene već igrala u filmovima OUT OF SIGHT i BLOOD AND WINE, ali ne i u U-TURNu sa kojim Hackford deli neke ljude u podeli ali ne i estetiku.

Hackford je u svojoj kraijeri radio razne žanrove, sve sa solidnim uspehom, i u PARKERu donosi onu stabilnost koja nedostaje mnogim savremenim rediteljima, vlada ritmom, pripovedanjem i izlaganjem karaktera čineći da u pojedinim deonicama film deluje i "bolje" od materijala na kome je zasnovan a to je scenario Johna McLaughlina koji je adaptirao roman. S jedne strane, Hackfod uvodi nekoliko sitnih viškova kao što su flashbackovi kojima pojačava Parkerovu motivaciju i razjašnjava neke "manje bitne" detalje. No to sve ne menja utisak da je upravo ova vrsta tradicionalnog krimića nepšto što nedostaje savremenom Holivudu jer je "prejeftino" za velike studije a preskupo za nezavisne producente. Srećom, uslov da bi ovaj film bio je Jason Statham koji se još reće tom ničijom zemljom i Hackford je uspeo da ga pravilno iskoristi i upakuje u svoj narativ. Rečju nije snimio Stathamov film već film sa Stathamom.

Negativci imaju značajnu ulogu u zapletu ali nemaju puno prostora u filmskoj priči i to mi je prijalo jer konačno nemamo negastivce koji su previše prominentni kao "ličnosti" sa svojim artificijelnim objašnjenjima zašto su takvi ili suvišnim scenama u kojima se pokazuje koliko su zli. Negativci u PARKERu su vrlo slični glavnom junaku, ćute i rade svoj posao, sa tom razlikom što imaju leđa preko nepotistčkih veza i što se u pogledu na poslovne planove razlikuju sa njim. Međutim, Hackford je zapravo odmerio prisustvo negativaca i njih ima onoliko koliko treba da ih bude. No, svakako je da će nekim gledaocima zasmetati odsustvo jačeg antagoniste, odnosno tradicionalnog negativca. Michael Chiklis će takođe ponekome zaličiti na Gregg Henryja nosećeg negativca iz PAYBACKa.

Ako imamo u vidu da je PARKER prvi film u kome je Westlakeov junak poneo svoje ime jer je u svim dosadašnjim ekranizacijama imao neko drugo (mada zbog prirode svog posla ni sam Parker ne govori često svoje pravo ime već koristi niz lažnih identiteta) Hackford je svakako bio suočen sa velikim iskušenjem i bio je na velikom ispitu. Mislim da je taj ispit položio. Pre svega zato što je film vrlo solidan. Statham verovatno nije definitivni Parker, koplja će se lomiti između Marvina i Gibsona, a oni su u svojim filmovima bili i veći aduti od samog Westlakea.

Međutim, u PARKERu, Statham je potčinjen Westlakeu i Hackfordu i uprkos svemu tome uspeva da ostane zvezda. Samim tim i Parker uspeva da se afirmiše izvan imena i obaveznih figura zvezde koja ga igra i zato ovaj film sigurno zaslužuje da nosi ime književnog junaka jer je zvezda morala da mu se prilagodi.

* * * / * * * *

Friday, May 3, 2013

IRON MAN THREE

Pogledao sam IRON MAN THREE drugi rediteljski rad Shane Blacka, i samim tim jedan od najočekivanijih filmova ove godine. Nažalost, u ovom filmu ono što je Marvelova Phase Two odnosi prevagu, i IRON MAN THREE je otud ipak više Marvel nego Shane Black, iako se ne može reći da mu nije data prilična sloboda i da film nema neke njegove pečate.

Prva krajnje neobična odluka je to što su film pisali Drew Pearce i Shane Black. Pearce kao autor zanimljivog ali ne naročito ubedljivog britanskog sitkoma o superherojima NO HEROICS je "glavni" scenarista ovog filma a Black je drugopotpisani što je već prilično neobično. Naime, ako bi neko angažovao Blacka da režira film verovatno je primarni razlog njegova scenaristička veština, a sasvim sigurno da njegova rediteljska kompetencija ostaje pod B. Ruku na srce, neke od svojih signature scenarija Black nije pisao sam, ali je obično špica reflektovala njegovu dominantnu poziciju.

Problem Marvela, ruku na srce, diskvalifikuje ovaj film iz moje vizure ali verovatno ne i iz vizure fanova. Naime, Marvel universe sada je postao svojevrsna telenovela sa nekim nepotrebnim kontinuitetima koji se, paradoksalno, više ni ne reflektuju na događaje u filmu. Isto tako ostao je i kontinuitet prilično tanke vizuelne kulture prva dva IRON MANa i AVENGERSa gde sve dok ne počne akcija (u kojoj se biju dva specijalna efekta) sve izgleda kao osrednji sitkom - no Black svakako nije reditelj koji će to da razbije.

No, glavni kontinuitet čini IRON MAN 3 naročito apsurdnim. Naime, u svetu u kome se deševa IRON MAN 3 već su se desili AVENGERSi. Kad kažem desili pod tim mislim da su došli vanzemaljci i razlupali Njujork, da su se pojavili zeleni džin i nordijski bog i odbranili grad, dakle ovo je svet u kome se zna da nordijski bogovi imaju ovaploćenje u našem svetu i da postoje vanzemaljci... Neko bi očekivao da građani idu naoružani ulicama u blindiranim vozilima, da je nastupila civilizacijska nulta tačka i sl. Međutim, društvo je ostalo toliko "normalno" da je Extremis doživljen kao neverovatno moćno oružje a Mandarinove pretnje putem televizije uteruju strah u kosti. Ako imamo u vidu da su cele devedesete i dvehiljadite Amerikanci u stvarnosti imali priliiku da gledaju slične Bin Ladenove nastupe, rekao bih da je dolazak bogova i vanzemaljaca ipak nešto morao da promeni.

Naročito ako imamo u vidu da je Extremis kada je weaponizovan najsličniji onome što piju žrtve u filmu LIVE WIRE Christiana Duguaya.

Naravno, kontinuitet u kome se IRON MAN 3 dešava u svetu u kome su se desili AVENGERSi niko nije tražio, autori su ga sami uveli i u krajnjoj liniji oni sami na njemu insistiraju. Očigledno je jedino Tony Stark promenjen tim događajima, naime povremeno upada u krize kao umekšani Martin Riggs s tim što nema ni govora o samoubistvu.

Dramski sukob u filmu je na nivou vodvilja, i ono što je možda najveći Blackov uspeh je to što se IRON MAN konačno otrgao od one postavke u kojoj ide red Downeyevog zamuckivanja, red akcije u kojoj se tuku dva specijalna efekta. Sada, u određenom smislu, sve to deluje organski i akcija je znatno osmilšljenija, i to ne samo vizuelno već upravo scenarstički od akcionih situacija u drugim Marvelovim filmovima iz ove faze. Otud paradoksalno, sada Downeyevo zamuckivanje više nije glavni adut i jedini "gledljivi deo" IRON MANa.

Rekao bih da je svemu doprineo Blackov dosta zdrav, neozbiljan odnos prema materijalu i da je IRON MAN konačno uvodeći humor u akciju i pre svega uvodeći dramaturgiju u akciju zapravo pokazao koliko Black nedostaje baš u domenu scenarija za akcione filmove. Doduše, zanimljivo je da su neki set-pieceovi bazirani na kultnim Blackovim scenama, recimo napad helikoptera na Starkovu kuću jako podseća na napad Južnoafrikanaca na Riggsovu kuću u LETHAL WEAPON 2 (sjajno parodiran u filmu LOADED WEAPON ) potera kroz jelke u selu podseća na predstavljanje Riggsovog lika u prvom filmu, a finale na tankerima takođe vuče na dvojku. Naravno, tu je i jedna vintage Black scena mučenja sa sve time da im junak komično anticipira šta će im uraditi (to je naročito prisutno u LAST BOY SCOUT, LONG KISS GOODNIGHT i KISS KISS BANG BANG) i to su sve prijatni detalji. Jedina razlika je u tome što su oni u tim filmovima sprovedeni sa punim ubeđenjem a ovde je to dato kao posveta samome sebi. Iako je recimo KISS KISS BANG BANG bio "lagano štivo" i nije bio hardboiled u pogledu odnosa prema junacima, on je imao svojevrsnu tenziju prilagođenu stilizaciji. U IRON MANu prave tenzije nema, motivi "osvete" postoje više na rečima nego na delima ili u odnosu likova među sobom.

Kritičari koji prepričavaju ovaj film na nivou motiva junaka deluju skoro parodično, iako je osveta pokretač nekih događaja, ovo je film koji je daleko od toga da zaista uspeva da ubedi u pogledu motiva ili da stvori odnos gledaoca prema događajima o kojima film govori.

Jedina situacija u kojoj likovi na ekranu zaista dobiju neku "težinu" i desi se neki odnos među njima jeste kada Tony Stark upozna dečaka. Tu se ponajviše oseti Blackova old school kompetencija, odnos među likovima, nesvakidašnje reakcije i sl. M;eđutim, taj odnos ostaje potpuno ispušten i praktično nema nikakvo "organsko" razrešenje već se samo "prebrine" u epilogu.

Zanimljivo je da Black zapravo nikada ne uspeva da izvuče u prvi plan suštinu Extremis zapleta a to je da se sukobljavaju junak koji je uz pomoć nauke spolja uspeo da prevaziđe svoj hendikep i negativac koji je uz pomoć nauke iznutra prevazišao svoje probleme. Mislim da je upravo taj sukob bio osnov uspeha tog stripa i učinio ga jednim od boljih u istoriji IRON MANa.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, May 1, 2013

I GIVE IT A YEAR

Pogledao sam I GIVE IT A YEAR Dana Mazera, još jedan pokušaj kompanije Working Title da podmladi kreativni tim predvođen Richardom Curtisom koji ih je učinio vladarima na polju sofisticirane a rado gledane romantične komedije. Pokušaja je bilo nekoliko, što sa američkom posadom, kao u slučaju filma DEFINITELY MAYBE što sa Britancima, ali Curtis se pokazao kao nezamenjiv. No, osim DEFINITELY MAYBE nije ni bilo pokušaja da se snimi romcom većeg kalibra bez njega.

Ipak, Dan Mazer koji dolazi sa sjajnom reputacijom najbližeg saradnika Sache Barona Cohena, jeste svojevrsni Curtisov naslednik, barem utoliko što je počeo rqadeći televizijsku komediju a potom "sazreo" u filmskog scenaristu. Ipak, ni sam Curtis nije tako brzo dobio priliku da režira, njegov rad je prvo pokorio svet u režijama iskusnih profija, tako da je Mazer bio izuzetno privilegovan a I GIVE IT A YEAR je doživljen kao pokušaj da se u osvit BRIDESMAIDSa, Working title uvede u novi milenijum.

Nažalost, Mazerov film nema snagu ni Curtisovih scenarija, niti njegovih režija. Zaplet je postavljen mehanički, glumačka podela je dobra ali bez nekoga ko bi se izdvojio kao što se nekada izdvajau Hugh Grantm premda sasvim sigurno ni Grant se nije izdvojio slučajno i tome su mnogo pomogli talentovani saradnici.

Rafe Spall je zanimljiv izbor za leading mana, Rose Byrne takođe može da bude leading lady ali bez jačeg materijala njih dvoje naprosto nisu dovoljni. Anna Faris je simpatična ali u osnovi uzalud potrošena kao romantic interest glavnog junaka a Jason Flemyng i Simon Baker daju filmuneobičan B-šmek.

Dan Mazer polazi od premise da želi da snimi anti-romcom, kreće od kraja tipičnog romcoma, od venčanja. Ovaj zaključak da je kraj romcoma venčanje je opšte mesto kao i da ova vrsta filmova ne završava hepiendom već tragedijom, ali potom sve dalje se razvija krajnje šematizovano i bez razbijanja bilo koje konvencije.

Ubeđen da je okrenuo romcom naglavačke, Mazer ne samo da tone sve dublje u konvencije već i kad pokušava da ih ismeje ne shvata da im se samo potčinio, i to više nego što može da pretpostavi.

I GIVE IT A YEAR jako pokušava da bude smešan i u tom smislu povremeno uspeva mada je što se mene tiče mogao biti i efikasniji, no svakako pokušaja ima, i kad su neuspeli barem nisu previše sramotni. No, gledaoci kojima je legao humor ovog filma svakako imaju i bolje mišljenje o njemu u celini.

Srećom, Working Title još iuvek ima Curtisa na rasolaganju tako da potraga za njegovim naslednikom ne mora da žuri. Možda je to zaista Dan Mazer ali ovaj film to ne pokazuje...

* * 1/2 / * * * *