LOS ALAMOS

LOS ALAMOS D.V. Nikta je treći njegov niskobudžetni noir.

Ovde se bavi opsesivnom pajkićevskom temom puča koji je trebalo da spase Jugoslaviju.

Paluba istražuje nestanak poznate glumice koja je bila ljubavnica generala vazduhoplovstva i nesuđenog pučiste za spas Jugoslavije koji je tih dana pobegao iz vojne ludnice. Međutim, ni njen identitet nije sasvim čist i reč je o misteriji sa nekoliko slojeva i preokreta.

Ovaj film je možda i najsvedeniji i samim tim možda i najkonkretniji Niktov film, ali svi fundamentalni problemi su i dalje tu. Ponovo imamo utisak da je ovo uz više truda, znanja ili sredstava mogao da bude konvencionalan krimić ali da ni u jednoj varijanti nije mogao biti neka vrhunska art dekonstrukcija i provokacija, čemu je verovatnije stremio.

ZA DANAS TOLIKO

Nekada čovek može da kaže u gnevu kako mu ništa jasno, kako nešto ne razume, i da iza toga sakrije zapravo svoj prezir ili naprosto loš animus prema nečemu.

Dok sam gledao film ZA DANAS TOLIKO Marka Đorđevića, međutim, zaista sam počeo da osećam jedno snažno nepripadanje zajednici koja je ovaj film prihvatila, razumela i glorifikovala, i pritom statistički je nemoguće da sam u svemu tome ja u pravu jer bi to zaista bio jedan od onih "svi su oni budale samo sam ja pametan" slučajeva kojima nisam sklon.

Otud, u slučaju ZA DANAS TOLIKO čak ne mogu da kažem da je reč o nekom slučaju mog snobizma gde mislim nešto što niko drugi ne misli. Zaista sam sklon da verujem kako me je vreme pregazilo, ako ne u potpunosti, a ono bar u slučaju ove poetike.

Kad govorimo o filmu ZA DANAS TOLIKO, deplasirano je pitanje da li je on "dobar". U izvesnom smislu, nema nikakve sumnje da jeste. Ima jedan koherentan izraz, ima unutrašnju logiku, ima glumu koja je ujednačena, rediteljski koncept koji sve to uspešno artikuliše, dakle sve su to atributi jednog uspelog dela.

Međutim, ja sam imao jedan drugi problem. Gledajući ovaj film, sve vreme sam bio upitan nad time šta ja to zapravo gledam. Uopšte mi nije bilo jasno šta je ovo. Delovalo je kao jedan quirkfest kakav sam ponekad viđao u američkom filmu, u nekoj Sundance poetici, samo sada prenet kod nas gde to sve ima neki drugi predznak. I sad, dok je u izvanrednom prvom filmu Marka Đorđevića MOJ JUTARNJI SMEH, ta poetika bila urađena u pogledu inscenacije kao radikalniji indie, kao slow cinema čak, razlika je bila u tome što je samo jedan lik bio frik a ovde su svi, i meni je to izvrsno funkcionisalo tamo a ovde je proizvelo haos i gurnulo film prema nekom frikšouu u kom se nisam snašao.

Ljudi ovo razumeju kao priču o čoveku koji je doživeo tragediju i ljudima koji ga okružuju i pomažu mu da je prevaziđe. Ovo je film koji je istovremeno popunjen "dobrim" ljudima, dakle ne gradi dramu na sukobu dobrih i loših, već na događajima koji su se desili van ekrana i gurnuli život tog "dobrog čoveka" u smeru problema. Dakle, naizgled drama nije postavljena konvencionalno ali je konvencionalnija nego ikada, reč je o epizodičnom filmu "stanja", to znamo, videli smo i nema ništa loše u tome. Problem je samo to što onu ideju da je ovo film o čoveku koji je doživeo tragediju i ljudima koji mu pomažu ja nisam uspeo da dekodiram gledajući sam film koji se iscrpljivao u nekim raznim vidovima blesavljenja junaka, koje je delimično opravdano njihovom histrioničnošću (dolaze iz miljea amaterskog teatra), i paradoksalno zaključke sam više donosio razmišljajući o svemu nego gledajući.

Činjenica da drugi ljudi poseduju nekakav, ne nužno generacijski, ključ za razumevanje a ti ga nemaš, pokazuje da prosto nisi deo te relativno masovne grupe.

Dakle, film je jednostavan, ali sve ono što je svima oko mene jasno iz prve, i percepcija da je ovo feelgood film o tome kako su ljudi dobri i pomažu jedni drugima, do mene nije doprlo.

Ono što sam ja video jeste dosledno izveden ali loše shvaćen američki indie modus glumljenog debiliteta koji na našem jeziku, u našem miljeu itd. prosto deluje kao greška. Ipak, izgleda da je izrasla generacija autora i gledalaca koji su se senzibilizirali na tu poetiku i spremni su da je prihvate i u našem miljeu što je jako lepo, i dovodi nas do prirodnog generacijskog raskoraka.

Dakle, ako pođemo od pretpostavke da je ovde reč o generacijskom raskoraku, i da je greška u meni a ne u svima ostalima, onda o ovom filmu može da se kaže puno toga pozitivnog.

Od filmova Miroslava Momčilovića nismo imali ovu vrstu rado gledanog "narodnog umetničkog filma." Ne bih rekao da je ZA DANAS TOLIKO art house u klasičnom smislu jer nije bio na stranim festivalima, ali sasvim sigurno uvodi dosta elemenata indie estetike pre svega i posle dužeg vremena donosi publici nešto što možemo nazvati artom u nekom smislu. To je sjajno i još bolje je to što imamo etabliran film koji ne samo da je prepoznala publika nego je i primarno snimljen za Srbiju i za našu zajednicu.

Teško da ima išta lepše od naslova snimljenog za zajednicu koja ga prihvata a to se u slučaju ovog filma desilo.

Uprkos tome što sam ja ovaj film s naporom ispratio, ispunjen nevericom, kada sam o svemu razmislio shvatio sam da ipak treba da budem ispunjen optimizmom što ovako nešto postoji i funkcioniše kod nas, kao i da je Marko Đorđević čiji mi se debi izuzetno dopao ovde napravio jedan faktički korak napred u etabliranju svoje poetike i pronalaženju publike, praktično bez presedana u savremenom srpskom filmu, pa se samim tim nadam da će u jednom jakom tempu nastaviti sa svojim stvaralaštvom.

SAMO KAD SE SMIJEM

SAMO KAD SE SMIJEM Vanje Juranić je problemski film o nasilju nad ženama.

Postupak je vrlo pretenciozan. Od prvog kadra čekamo da se desi nešto "važno" i kad krene da se dešava to "važno", onda film u neku ruku "dođe na svoje", ali se isto tako Slavko Sobin odvrne na trojku i nažalost izgubi kontrolu nad svojom igrom.

Ono gde Vanja Juranić zaslužuje pohvale jeste uglavnom dobro iskorišćeni minimalizam u kadriranju, sa dosta uspelih statičnih kompozicija ali i sa pokretima kamere koji su dobro uklopljeni u celinu i ne remete koncept. Isto tako, Tihana Lazović unosi maksimalan trud da iznese glavni lik i pomaže osnovnom kvalitetu filma a to je da pokaže kako je reč o braku u kom postoje problemi, nezavisno od erupcija nasilja, tako da ovde nemamo kliše o jadnoj bespomoćnoj ženi koja radi sve kako treba a muž je iz čista mira maltretira već imamo problematičan odnos u kom psihopata pronalazi povode za nasilje, ali u njemu odlazi vrlo brzo u neke sfere koje se ne mogu situaciono pravdati.

Vanja Juranić i Elma Tataragić nisu u stanju da naprave scenario koji može dobro da zahvati sve slojeve problema i zato se drže samo jednog isečka, pa ipak ono gde je film najtanji jeste upravo ključni naturalistički aspekt a to je pritisak okoline da junakinja ostane u braku gde je izložena nasilju.

Ovo nije film izrazite idejnosti ili inventivnosti i maksimalno eksploatiše aktuelne društvene probleme bez mnogo veštine da ih u potpunosti obradi. Ali, isto tako u izrazu je jednostavan, pokušava da bude moderan, i imajući u vidu kako takve priče izgledaju inače, ovo je ipak osveženje.

Radovao sam se da vidim Slavka Sobina u izazovnoj ulozi ali nažalost stekao sam utisak da su ga serije udaljile od ozbiljnijih zadataka, pa se nadam da će se to u budućnosti promeniti.

* * / * * * *

JORGOVANI

Siniša Cvetić je ostvario celovečernji debi sa filmom USEKOVANJE koji bi se najbliže mogao definisati kao srpski odjek američkog indie filma. Otud je veoma zanimljivo da nam je u svom drugom igrenjaku JORGOVANI ponudio punokrvni komercijalni film, i to onog najređeg formata - komercijalni film koji snima reditelj sa umetničkim renomeom u kome takođe postoji izrazita autorska dimenzija.

U izvesnom smislu ona je vidljiva čak i po nekim postupcima, recimo USEKOVANJE se dešava u toku slavskog dana u jednom domu a JORGOVANI se dešavaju u toku jedne večeri na dodeli nagrada i partiju za nagrađenu ekipu koja potom usledi. U oba filma Cvetić i scenarista David Jakovljević drže jedinstvo vremena, mesta i radnje, što je veoma zanimljivo.

U tom pogledu, JORGOVANI dele izvesnu vizuelnu monotonost sa USEKOVANJEM, ali ona ne proističe iz toga što se sve dešava na jednoj lokaciji, čak naprotiv, i sam objekat je dosta dobar, i način na koji se priča vizuelno vodi kroz kadriranje je dosta sugestivan, pa i propulzivan. Veći je problem sama produkcija gde je drugi plan pun statista veoma skromnog izgleda i ne može da isprati bogat prvi plan u kom su naše najpopularnije zvezde koje jelte nisu tu slučajno. Na svu sreću, srpska publika produkcionu nesavršenost oprašta komercijalnom filmu i to što stvar nije urađena produkciono do maksimuma nije smetalo izuzetnom rezultatu filma.

Cvetić se u JORGOVANIMA dohvata jedne forme prema kojoj imam strašnu averziju a to je satira kinematografskog miljea koju pravi mlad autor koji još uvek nije proveo dovoljno vremena u njoj. To nije pitanje pukog iskustva jer naša kinematografija je groteskna čak i onima koji je ovlaš pogledaju iz daljine, već naprosto jedne dubine sagledavanja njenog užasa.

Otud, Cvetić sve bazira na tipskim likovima, i tipovima se namerno poigrava, ne gradi prave karaktere, i to je legitiman komediografski postupak. Naravno, film bi bio verovatno zanimljiviji da se bazirao na likovima koji su karakteri, i za moj ukus je baveći se "tipovima" nedovoljno smešan - iako bi baš zbog tog izbora u karakterizaciji trebalo da bude direktniji.

Međutim, film je promišljen, i uprkos tome što se bavi tipovima i ni u čemu nije preterano inventivan, nije glup.

JORGOVANIMA se najpre može prebaciti što ne odlazi dublje u dekonstrukciju sveta naše filmske industrije, ali ne samo nje kao jednog iritantnog lokalnog fenomena nego uopšte teme fikcije, stvarnosti, glume, privatnog života itd. i tu ima raznih ključeva gde se moglo ići. Dakle, ovo nije ni ENTOURAGE. a nekmoli Charlie Kaufman, međutim, za nešto što je naizgled površan zahvat, Cvetićev film je zapravo prilično inteligentan, efikasan i kad je neophodno - efektan, a u najvažnijem momentu emotivan.

Dekonstrukcija vlastitih televizijskih persona kojoj pribegavaju Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić nije duboka, niti suštinski provokativna, ali pokazuje jednu jako bitnu stvar - podseća nas da su njih dvoje zapravo jako dobri glumci - a to mi maltene ni ne znamo jer su od početka karijere ušli u mašinu nekih sadržaja koji su od njih tražili dosta ali ne i sve ono što mogu da pruže. Dok smo za Slobodu Mićalović još i imali priliku da vidimo kako je zablistala kod Kusturice, za Bosiljčića nismo dobili tu priliku, i čini mi se da JORGOVANI to jesu, i to na jedan subverzivan način. Naime, njegova uloga ovde je toliko effortless a u stvari drugačija da mnogi neće ni shvatiti koliko je on iskoračio iz "zone komfora" i pritom ostao zvezda. Isto važi i za Mimu Karadžića.

Film ima neke viškove, neke komične zahvate koji su meni remetili smisao priče (grbavac poslužitelj, dete brainiac u jednom odbojno starmalom ključu) i što je najgore iskoračivali iz stilizacije. Međutim, to sve na kraju nije previše važno.

Cvetić i Jakovljević su ovim filmom uspeli da uspostave razumevanje sa publikom. Film je mogao biti drugačiji, ovakav kakav je mogao je biti savršeniji, svašta je moglo biti drugačije, i u redu je da se to zna. Međutim, suština je da imamo dva mlada autora koji su iz respektabilnog problemskog filma iskoračili u komercijalni i doneli nešto autorski u njega, i podsetili nas da neki ljudi koje uzimamo zdravo za gotovo u stvari znaju više nego što mislimo. I to je u stvari ključno.

* * 1/2 / * * * *

RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO

Posle celih petnaest godina, dobili smo priliku da vidimo drugi u potpunosti igrani i fikcionalni film Mladena Đorđevića. A da se ne lažemo, ni od BEČKOG HAUSTORA iz 2020. godine nije prošlo malo, naročito imajuči u vidu šta smo svi zajedno prošli od kolektivnog smeha na natpis firme Corona na špici tog filma do danas.

Ono što smo dobili jeste film Mladena Đorđevića ne samo kao činjenica već kao suština. Reći za ovaj film bilo šta drugo sem da je "film Mladena Đorđevića" bilo bi pogrešno jer ovo je rad koji izmiče klasifikacijama. Sam zaplet filma bi mogao da se opiše kao mešavina socijalne melodrame, problemskog filma i horora ali konačni rezultat nije ni zbir tih elemenata pa čak ni njihovo smenjivanje po deonicama. Ovaj film je nešto drugo, on je žanr za sebe a samo se sticajem okolnosti bavi nečim čime se bave drugi žanrovi i forme.

Ovaj film je autentična autorska vizija i išao bih toliko daleko da ga nazovem anti-žanrovskim filmom. Naime, u njemu žanr postoji najpre kao naše stereotipno očekivanje kako nešto treba, može i uglavnom biva obrađeno i Đorđević te stereotipe razbija.

Štaviše, film je veoma zanimljiv na tom metafilmskom nivou odakle vrši pritisak nadole, prema radnji.

Dakle, ovo je film koji bismo u pogledu onoga što bi publika mogla očekivati od "filma kao robe" mogli definisati kao art house. Pa ipak ako odete da ga gledate dobićete film koji je vrlo prijemčiv, sa pričom koju možete da pratite i razumete i koja vas angažuje kao gledalaca na pretvarajući gledalačko iskustvo u neki prazan hod na ekranu zadužen da nam bude screen saver za neke naše kontemplacije. Zašto onda ovaj film ne proglasimo repertoarskim? Pa pre svega zbog toga što istovremeno odudara od vizuelnog i narativnog žargona u kom bi se ovakve priče i na nivou i celine i na nivou pojedinačne radnje realizovale.

Rečju, gledalac sve vreme ima šta da gleda ali mu forma ne diktira šta je to tačno. Zaključak donosi sam.

Na ekranu su - za razliku od PORNO BANDE koja je otkrivala mahom nove glumce - sada veterani tog jugoslovenskog koprodukcionog ali i ranijeg poznog crnotalasovskog filma. Od Leona Lučeva i Tamare Krcunović kao izrazitih predstavnika ovog prvog do Olivere Viktorović kao predstavnice onog drugog, Đorđević pravi "zvezdanu" podelu od ljudi koji bi ovakve likove trebalo da igraju "u snu" a onda od njih pravi nešto što oni nikada ranije nisu bili.

Od Leona Lučeva koji je od igranja u raznim regionalnim filmovima dobio neki opšti jugoslovenski akcenat i rečnik, ni srpski ni hrvatski, kao slovenački funkcioner u SFRJ do Olivere Viktorović koja je provela život igrajući neke žene sa margine - Đorđević pravi spolja gledano isto a iznutra različito.

Đorđević medutim dopušta da i pritisak odozdo oblikuje film. Priča prati grupu meštana jedne srpske varošice koji se godinama uzalud bune protiv lopovske privatizacije nekadašnje socijalističke fabrike koja je u međuvremenu rezultirala i pogibijom njihovih najmilijih. Prepušteni samo sebi oni uzaludno prave skupove, nadaju se sudskom epilogu, sve dok se ne pokavi enigmatični meštanin za kog se govorka da je bio u sekti, premda on kaže da je to samo bila terapijska grupa i uz pomoć spoja tradicionalnog sujeverja i satanizma uspeva da probudi snagu koju nisu ni znali da nose u sebi i da je usmere u svoju viziju emancipacije.

Ovo je priča o mestu i o ljudima za koje bi se narodno reklo da su zaboravljeni i od boga i od naroda. U toj zapuštenosti ne čudi što se okreću okultizmu, ali ostaje pitanje, da li će ih se i nečastivi setiti a ako ih se i seti, da li će im istinski posvetiti ili će biti nečastiv kako mu sam opis kaže?

Đorđević ovde govori o ljudima koje su država i crkva, sekularnost i duhovnost zaboravili, upitani smo da li će ih tamna strana možda uzeti pod svoje. Ali ako su oni mimo svih vrednosti, izvan bilo kog poretka, zašto bi ih se žanr setio i postavio ih u svoju strukturu.

Otud, Đorđević svojim likovima ne daje priliku da nađu smisao i red čak ni na filmu. I u njemu oni ostaju samo sa nagoveštajima nekih sudbina koje su rezervisane za likove sa više sreće.

Ne čudi da ove likove izbačene iz balansa i poretka kao jedini referentni sistem drži rijaliti, savremena melodrama koju čine marginalci u nekoj sličnoj vrsti limba gde više niko ne zna gde se završava život i počinje emisija, gde se završava istina a počinje laž. Kroz odnos rijalitija i junaka na slobodi, Đorđević zapravo gradi dihotomiju dve vrste limba - jednog strogo kontrolisanog i jednog entropičnog, jednog u kome se od ljudske bede i haosa može ostvarivati egzistencija i jednog u kom ne može.

Sa tim spojem nečega gde film stalno u svom izrazu i prikazu stvarnosti "nešto jeste i nešto nije", najbliža referenca je upravo Brecht gde on koristi zaplete dobro skrojenih komada prepune melodramskog ekscesa sa zahvatima kojima razbija iluziju i identifikaciju  kako bi publika intelektualno percipirala sadržaj. Pa ipak i njemu se dešavalo da hteo on ili ne, publika na kraju MAJKE HRABROSTI plače.

Tako i sa RADNIČKOM KLASOM, zalutali ste u ovaj film ako očekujete žanr, zalutali ste u bioskop ako ga ne očekujete. Kao što junaci ovog filma gledaju rijaliti tako i gledaoci ovog filma gledaju ovaj film u potrazi za smislom. A njega i ima i nema za sve one koji su napušteni.

Kao što gledaoci u devetomesečnim ciklusima, koji traju onoliko koliko i trudnoća, pokušavaju da isprate "jedan život" u rijalitiju i dobiju uverenje da ono što dolazi posle jeste budućnost, tako nas ovaj film podseća da možda nije baš tako, da ono što dolazi posle možda nije budućnost, da nije svako imao sreće da mu se životna priča na filmu posloži po konvenciji i tom filmskom intervencijom nam ponajbolje dočarava izgubljenost svojih likova.

Otud i potiču reakcije gde su gledaoci svedeni na nivo dece gde svoje eventualno nezadvoljstvo filmom iskazuju kroz svoje nezadovoljstvo formom jer nisu dobili ovo ili ono.

Međutim, to i jeste dragocenost rukopisa Mladena Đorđevića. On jeste akademski obrazovan, dakle školovan, filmski reditelj ali nije tehničar filma već zbilja autohtoni autor. Otud i zahteva gledaoca koji nije tehničar gledanja već neko ko može da se skroz otvori. A takvih je realno vrlo malo preostalo.

Evo ja prvi sam primer tehnologa recepcije.

Međutim, kada se taj skriveni scenarista i reditelj u nama umiri posle gledanja ovog filma, shvatiće koliko smo privilegovani da imamo ovakvog autora kod nas.

* * * / * * * *

VIDEOTEKA

VIDEOTEKA Luke Bursaća je među najočekivanijim srpskim filmovima u 2024. godini što se mene tiče.

Kada sam ga pogledao mogu reći da sam dobio dosta onoga što sam hteo ali ne i ono što sam želeo.

Luka Bursać je reditelj svetskog formata zarobljen u delima lokalnog dometa, za čiji je izgled i rezultat on sam kriv. Dakle, osnovna borba u Bursaćevom daljem opusu, ticaće se upravo toga kako da usaglasi svoje znanje i potencijal sa onim što će biti iskod na ekranu.

Kada bih pisao kritiku filma VIDEOTEKA, naslovio bih je sa DOBAR. LOŠ. INTERESANTAN.

Ovaj film je DOBAR u svojoj fizionomiji. Bursać je u saradnji sa direktorom fotografije Lazarom Bogdanovićem snimio film koji odlično izgleda, i uprkos izvesnim dugovima sad već bajatim uzorima kao što su Refn i Noe, deluje moderno, aktuelno, estetizovano ali i propulzivno. Ništa nije snimljeno slučajno, nijedan kadar nije tretiran kao nevažan. Ovo je film koji prosto u pogledu vizuelnog izraza dobro izgleda i funkcioniše kako treba što ipak nije tako česta stvar kod nas. Nesumnjivo je da se za direktore fotografije može reći da su autorski izraz koji je najviše napredovao u našem filmu, pa ipak i u tim okvirima Lazar Bogdanović pokazuje da je među prvima u tom domenu.

Bursać je siguran u pogledu pripovedanja kad je reč o tome kako će vizuelno postaviti stvari i izvesti ih, ne samo u kadriranju i osvetljenju, već i u mizanscenu i u izboru lokacija. VIDEOTEKA je film koji nije imao veliki budžet ali je retko raskošan ako imamo u vidu broj, odabir i kvalitet lokacija.

Gluma u filmu je solidna. Od mladih reditelja kod kojih sve dobro izgleda dok glumci ne progovore, rekao bih da se Bursać praktično odmakao od te problematike. Ovde nema upečatljivih, harizmatičnih rola, ali je vrlo malo onih koje snižavaju opšti nivo filma.

Konačno, ovaj film je omnibus, sastavljen od okvirne priče i uklopljenih kratkih filmova i ti kratki filmovi sami po sebi imaju kvalitet. Mislim da bih za barem dva od tri rekao da su odlični, kada bih imao priliku da ih pogledam kao kratkometražna samostalna ostvarenja a i za ovaj treći bih rekao da je solidan.

LOŠ je zbog toga što je priča koja uokviruje ova tri kratka filma ne samo besmislena, već i prekopirana iz serijala V/H/S. U tom serijalu takođe gledamo omnibus u kom u raznim okolnostima junaci gledaju VHS kasete a na njima se nalaze found footage zgode nekih ljudi, dakle kontekst po kom se ti snimci nalaze na kasetama je jasan.

Ovde imamo junaka koji pobegne u staru videoteku koja je decenijama zakatančena i gleda tri kasete dok čeka da pobegne.

Međutim, na kasetama su ovi kratki filmovi koji nemaju ni found footage estetiku, pa da budu snimak koji neko rentira eto tako, nisi imaju konvenciju filma u filmu. Junak gleda tri priče, upoznaje se sa njima kao da su na istom dijegetičkom nivou kao on, i postavlja se pitanje šta je smisao VIDEOTEKE?

Da li u njoj momak u bekstvu dobija priliku da dobije uvid u tri priče koje mu servira sudbina preko VH uređaja koje imaju veze sa njim? Pa ne baš. Zapravo, tematski okvir ovih priča je heterogen, i reflektiraju na život junaka u bekstvu otprilike kao i na život samog gledaoca. Dakle, minimalno.

Rezultat toga je da gledamo dva i po odlična kratka filma u diplomskom radu koji traje skoro dva sata. U jednoim mutnom okviru, i realistički ali i značenjski.

Kratki filmovi su hladni. I imaju likove koji imaju smisla u kratkoj formi ali ne u dugometražnoj jer prosto nemaju dovoljno harizme, vrlina ili mana. Film bi verovatno bolje funkcionisao sa tri nabacane nego sa tri ovako povezane priče iako je segment u videoteci vrlo korektan, u nekim aspektima veoma duhovit.

Čini mi se da Luka Bursać nije prepoznao različiti emocionalni efekat koji kratki film proizvodi sam odnosno u relaciji sa još druga dva i vezivnim materijalom.

To dovodi do utiska da se film prati relativno hladno i da su eventualni kvaliteti prevashono percipirani intelektualno. Ali, sa ovakvim uramljivanjem te tri priče, intelekt nije baš stalno uključen jer nailazi na prepreke.

INTERESANTAN je pre je pre svega zato što uprkos svim nedostacima koji su po svom karakteru takvi da izbacuju gledaoca iz punog fokusa, i dalje uspeva da privuče pažnju. Sa trajanjem od bezmalo dva sata film je definitivno predug, ali što je još važnije, žanrovska odrednica "horor" je ovde relativno deklarativna. Sve priče u sebi nose dozu fantastike, i dve među njima nose elemente horora ali film ipak ne bih u potpunosi definisao kao horor, pre svega u domenu rediteljskog postupka gde Luka Bursać nije direktnije fokusiran na stravu i to je ovde pre svega rediteljska odluka.

Dramaturgija je nauka o pravljenju drame ali se ona nepravedno isključivo vezuje za kucani tekst. Luka Bursać je najbolji primer kako se ona gradi na bazi ali još više mimo pisanog predloška i u ovom slučaju, on ovde više definiše film kao horor nego što on jeste. Ja bih ovo definisao pre kao priče fantastike sa našeg podneblja sa potencijalom da budu strašne.

Videćemo kakvu će trakciju imati film kad je reč o međunarodnim festivalima. Bursaćev AFTERPARTI je sa uspehom išao na FESTu i dobro je da se sedam godina kasnije vratio na "mesto zločina" i ponovo prikazao film, i podsetio filmsku javnost na sebe, pre svega pokazujući da je otišao korak napred iako su inicijalni problemi i dalje tu.

Da se meri realizacija, VIDEOTEKA bi bez problema dobila * * *. Međutim, ukupan utisak je nešto šire pitanje.

* * 1/2 / *.* * *

RUSKI KONZUL

Sad već po tradiciji Srbi suočeni sa istorijskim brodolomom rade najgluplju zamislivu stvar - ekranizuju roman Vuka Draškovića.

Dok je u vreme ekranizacije romana NOŽ Vuk Drašković bio značajan političar, omiljeni Miloševićev opozicionar skrojen da ga nikad ne pobedi, te čelnik ozbiljne privrednokriminalne družine na čelu Grada Beograda, i dok su u to vreme sećanja na činjenicu da je on i književnik bila živa, danas je on jedna estradizovana figura penzionisanog političara koji još uvek egzistira na samoj margini vladajuće koalicije, a sa propašću problematike na kojoj je parazitirao pao je i kao umetnik.

Nota bene, Vuk Drašković izdaje romane za Lagunu, oni se promovišu kao potencijalni bestseleri i kada svoju rent-a-kritičarku Ljiljanu Šop ubaci u NINov žiri čak pretenduje i na tu nagradu, i uz sve to imao je i jednu televizijsku ekranizaciju relativno nedavno, reč je o Šotrinom fijasku snimljenom za SBB.

Dakle, Vuk Drašković nekako uspeva da egzistira na marginama kulturne politike možda i više nego one parlamentarne, ali to ne čini izbor da ga se ekranizuje manje ekstravagantnim.

NOŽ je bio jedan od poslednjih blokbastera Miloševićevog vremena i zaista grozan film što se videlo već tada. U međuvremenu je delimično zaživeo kao kemp mada nedovoljno.

Miroslav Lekić, reditelj NOŽA se vraća sa ekranizacijom Draškovićevog "nastavka" NOŽA, premda nisam dovoljno verziran u vukoverzum da bih shvatio kako je ovo nastavak, no bilo kako bilo ako je NOŽ bio u uvertira u bombardovanje, RUSKI KONZUL je predviđen za dane nemačko-francuskog plana.

Nije mi cilj da politizujem sagledavanje filma ali pošto Draškovićeva proza ima smisao pre svega kao merch koji prati njegovu političku franšizu, onda se prosto taj element mora uključiti u sagledavanje.

Ako imamo sve to u vidu, RUSKI KONZUL je bitno uspeliji film od NOŽA. Oba naslova spadaju u estetiku tog postkomunističkog filma koji su nastajali posle raspada SFRJ u državama gde su nacionalisti dolazili na vlast.

Iako Drašković nije bio vladar Srbije na nacionalnom nivou jeste u Beogradu tako da se može reći da je i NOŽ prototip tog HDZ-VMRO filma koji se istovremeno bavi akutnim nacionalnim problemom a to garnira prošlošću u kojoj su komunisti mučili narod i sve te aktuelne probleme pogoršali.

Vuk Drašković koji je pisao ova dela u periodima jakog nacionalističkog nadahnuća u njima naravno nastupa srpsko hegemonistički - u NOŽU je poenta filma da je sukob uzaludan jer su i stvari svi ionako Srbi a u RUSKOM KONZULU Srbi paternalistički znaju šta je najbolje za druge, često bolje nego za sebe.

RUSKI KONZUL obrađuje period od 1973. do 1983. Na čudan način izbegava da se dotakne bitnih punktova kao što su Ustav iz 1974. koji je "srpsko pitanje učinio palestinskim" kao i velike demonstracije 1981. ali ukupno uzev uspeva da stvori neki utisak istorijske dinamike, iako dosta površan.

Film čine dva filma. 

Prvih recimo sat i nešto, to je maltene metafizički krimić o susretu beogradskog psihijatra poslatog po kazni u Prizren sa psihijatrijskim bolesnikom koji umišlja da je ruski carski konzul ali na jedan način koji je toliko ubedljiv da zaliči kako tu možda postoji neki vid reinkarnacije ili posednuća.

Simbolika psihijatra je veoma prisutna u delu Vuka Draškovića, recimo ceo roman DOKTOR ARON je bazirao na svom prijateljstvu sa legendarnim Veskom Savićem, ali ovde u glavnom liku nema Veska ni u tragovima. Psihijatar ovde ima taj simbolički okvir iz staljinizma gde se lekar za duševne bolesti kreće unutar sistema gde se politički stav proglašava za psihički poremećaj. U ovom slučaju je obrnuto, čovek sa psihičkim problemima se tretira kao ideolog i politički ekstremista od strane društva, a lekar pokušava da ga vrati u okvir medicine. Metafora je jasna, u SSSR su komunisti proglašavali ideološke protivnike za ludake a u SFRJ su ludake smatrali za ideološke protivnike.

Sad to je malo sofisticiranije kad ja pričam nego kako je u filmu kojim dominiraju narodna pamet i Draškovićeve sentence, ali to sve ima šmek nekog staromodnog antikomunističkog filma iz dana raspada SFRJ.

E onda sledi politički proces gde psihijatar završava u zatvoru i onda kreće drugi film o  njegovoj robijaškoj epopeji gde konačno ima priliku da u stanju represivnog ekspres-lonca raspravi sve sa Albancima, u smislu toga ko nas zavadi, ko šta misli itd. Taj deo je svedeniji i na nekom nivou i zanimljiviji iako nije naročito maštovit i sadržajan.

Međutim, sa trajanjem od dva i po sata film zahteva gledaoca koji ima strpljenja da isprati u suštini dva filma koja uprkos "teškoj temi" i "važnim porukama" ipak nemaju šta toliko da kažu u takvom obimu.

Estetika tog HDZ-VMRO-SPO filma apdejtovana je za današnje vreme. Film recimo izgleda kao TOMA i bitno je moderniji od NEDELJE.

Draškovićeve gluposti su mahom date duševno bolesnom junaku da ih izgovara i generalno je Drašković kao nedostatak celog teksta dosta vešto minimizovan. Lekić se trudi da se drži žanra i uprkos tome što RUSKI KONZUL nikada ne ubaci u brzinu kao krimić u potpunosti, on to u suštini jeste, jedan zapravo blag narodni krimić o srpskoj tajni, bolnoj i neizrecivoj, koji se od tipičnog žanrovskog rada razlikuje tako što se bavi i zločinom i suđenjem i izdržavanjem kazne.

Film donosi retku glavnu ulogu Nebojše Dugalića na filmu i ovo mu je do sada daleko najbolja uloga ovog obima na velikom ekranu. Dugalić uspeva da iznese film uprkos prevarenom očekivanju da će ovo biti Lauševićev šou.

Imajući sve u vidu, RUSKI KONZUL deluje skrojeno za blokbaster ali ostaje pitanje koliko narod i dalje zanima da čuje već ispričan vic i koga više zanima još jedno sumiranje komunističkog mismenadžmenta kosovskog problema kao i drugih društvenih pitanja. Odgovor ne znam, daće ga publika ali ako se po NOŽU dan poznaje, publika koja je to volela sada može proći mnogo bolje.

Reći za RUSKOG KONZULA da je demode je pleonazam a zapravo i nije tačno jer je arhaični stil izvedbe sada kod nas glavna moda kad je reč o gledanosti. U tom post-MONTEVIDEO talasu, možda je RUSKI KONZUL i najmodernije postavljen u nekim aspektima, ali to je u širim okvirima i dalje bajato. Isto tako, uprkos tome što priču čine tri krupna segmenta sa različitim zahtevima, ostaje prilično žanrovski "jasan".

Film koji je tematski, a i po epohi blizak i uporediv je TRAG DIVLJAČI i u komparaciji ova dva filma se najbolje može prepoznati taj trenutni jaz između "autorskog" i "komercijalnog" kod nas. Naročito u pogledu trajanja gde se usled "marvelizacije" od "blokbastera" očekuje da traje dugo i opravda cenu karte.

Siguran sam da poznavaoci romana mogu reći više o samom biću ove adaptacije. Ipak, verujem da su gledaoci filma sigurno bolje prošli od čitalaca romana.

* * / * * * *

LOS DELINCUENTES

Rodrigo Moreno snimio je film LOS DELINCUENTES kao zanimljiv džarmušovski pokušaj parafraziranja i refokusiranja kriminalističke komedije, sa idejom da prosto preispita konvencije forme tako što će da ih izneveri.

Priča je jednostavna i dala bi jedan solidan neo noir da je konvencionalno rađena. Međutim, razvučena na tri sata, sa dugim praćenjem junaka u scenama koje bi inače bile u elipsi, sa minimizovanjem onoga što bi tipično bilo suspense a građenjem tenzije oko nečega što bi inače bila "mirna" scena, ona rezultira filmom koji je zanimljiviji za razgovor nego za gledanje.

* * / * * * *

ALL OF US STRANGERS

ALL OF US STRANGERS Andrewa Haigha je neka homoseksualna kerefeka u kojoj mi, moram priznati, ništa nije bilo jasno, niti me je zainteresovalo da to sve bolje razumem, pa mislim da je fer da se uzdržim od komentara.

COMANDANTE

Edoardo De Angelis snimio je film COMANDANTE o slučaju čiji je deo bio i italijanski heroj Danilo Stiepovich, naše gore list, rodom iz Trsta, po kome se zove jedna ulica u Rimu.

COMANDANTE je nažalost jedan od retkih primera lošeg filma o podmorničarima. Smešten je u rane dane Drugog svetskog rata i 1940. godinu kada je komandant Salvatore Todaro spasao posadu jednog belgijskog broda uz veliki rizik po svoje ratnike.

Naravno, ovo nije italijanski DAS BOOT iako je mogao da bude. Priča o ovoj akciji, koliko god bila negde sentimentalna i namenjena aktuelnom trenutku gde Italija kuburi sa migrantima brodolomnicima i sve je u stvari metafora o tome, mogla je biti i uzbudljiva jer ipak prikazuje posadu koja prima ogroman broj belgijskih brodolomnika na podmornicu, dakle u skučene prostore gde je moguća pobuna i svaka vrsta haosa.

Međutim, De Angelis je istinski nesposoban da isprati zahteve ove priče. Ogroman deo nje, u uvodu troši na neki bizarni prikaz Todarovog političko-erotskog kreda dok se uopšte ne zaplovi. A onda kada krene plovidba, ovo sa početka naravno nikakve veze nema s onim što će biti.

De Angelis zatim želi da pokaže kako su Italijani u svakoj situaciji ipak Italijani u najboljem smislu te reči pa onda imamo kuvara koji jelte sprema razne delicije a onda ume i da zapeva.

U tehničkom smislu, film je toliko očigledno lažiran upotrebom specijalnih efekata da čak dobija neku patinu arhaičnosti, maltene kao da je korišćen neki stari in-camera efekat. U tom pogledu je film istovremeno i jedino zanimljiv.

* 1/2 / * * * *

Один маленький ночной секрет

Один маленький ночной секрет snimila je Natalija Menjšaninova kao jednu priču o seksualnom zlostavljanju u porodici datu u jednoj novogodišnjoj noći kada najstarija pastorka nasilnika odlazi na žurku sa drugaricama i njihovim muškim gostima i predloži jednome od njih da joj za ljubav ubije očuha, a zauzvrat dobije samo podsmeh i odbacivanje.

Izuzev jedne scene u kojoj je jako efektno kinematografski iskazan proces disocijacije kod osobe koja preživljava seksualno zlostavljanje, sve ostalo je izvedeno solidno ali rutinski i nažalost bajato.

Natalija Menjšaninova je izabrala već dobrano potrošenu temu i nije joj ponudila ništa novo sem jednog sjajnog vizuelnog rešenja, ali to je nažalost nedovoljno.

Naravno, kome ova tema nije potrošena, mada je jako teško naći nekoga ko nije gledao filmove o ovome, može u tome nači nešto više za sebe.

* * / * * * *

VZORNIK

Slovenački film VZORNIK Nejca Gazvode, donosi veliki napredak u opusu ovog reditelja. Umesto svedenih karakternih priča s malo likova i jednostavnim zapletom, on ovde pravi kompleksniju priču sa više likova i različitim slojevima.

Tema je odrastanje, i život  dvojice dečaka koji idu u istu školu posle korone gde se zajedno sa odraslim ljudima iz svoje okoline suočavaju sa izazovima post-kovid sveta u kom su fizički susreti bili zabranjeni pa su iz toga proistekle i skepse o odnosima među ljudima.

Gazvodin film je smešten u milje škole, obuhvata razne traumatske elemente tog miljea, uključujući i nasilje što ga čini specifično osetljivim za našu publiku danas.

Gazvodin postupak je potpuno drugačiji nego inače, razbarušen je i vrlo često nas hvata spuštenog garda, vrlo često i bez pokrića, ali to sve čini gledanje ovog filma veoma interesantnim i njegov opšti utisak najpre neočekivanim.

* * 1/2 / * * * *

THE SHADOWLESS TOWER

THE SHADOWLESS TOWER Lu Zhanga je zanimljiva savremena kineska melodrama o životu pekinških mladih profesionalaca, uključenih u neke komotne zapadne profesije. Glavni junak je samohrani otac koji upoznaje novu ljubav ali i produbljuje odnos sa svojim ocem.

Film je zanimljiv po tome što kad se završe logotipi i animacije kineskih komunističkih filmskih preduzeća apsolutno ne kreće ništa što smo navikli da gledamo posle takvih natpisa već jedan skroz "običan" urbani film smešten u Pekingu, priča o likovima i njihovim doživljajima bez ičega mimo toga. 

Film će biti prikazan na FESTu mada je u nekom neprijatnom sticaju okolnosti postao dostupan i.na HBO Maxu što govori o tome da nije svež kao produkt ali jeste svež kao iskustvo.

* * 1/2 / * * * *

ONCE WITHIN A TIME

ONCE WITHIN A TIME režirali su Godfrey Reggio i Jon Kane.

Ako neko želi da na FESTu vidi nešto što će retko sresti na velikom ekranu, onda svakako treba da se okrene ovom naslovu.

Steven Soderbergh je podržao nastanak ove, u suštini, animirane celine, čiju zvučnu sliču čine šumovi i muzika, a sliku jedan nadrealistički, u estetskom pogledu muzejski jezik u priči o smaku sveta, koju sam ja doduše pročitao u priloženom kraatkom sadržaju pre nego u onome što sam video na ekranu. Otud, iako za ovu nešto manje nego jednočasovnu celinu ne mogu da kažem da mi je išta konkretno pružila, jeste mi evocirala uspomenu na estetiku muzičkog video klipa formulisanog pod uticajem muzejske avangarde, nadrealizma i nemačkog filmskog ekspresionizma.

Uprkos tome što estetski postulati ovde muzejski, i što je odnos forme i sadržaja u jakom smeru kiča, jednim delom jer je sadržaj nekako promakao, samo iskustvo je nesporno zanimljivo i nadahnuto izvedeno.

SIDONIE AU JAPON

SIDONIE AU JAPON režirala je Elise Girard i to je jedan onako mali vehicle za Isabelle Huppert u kom ona igra književnicu koja u Japanu, "Zemlji duhova", tokom promocije novog romana, uspe da "izoštri" komunikaciju sa duhom svog pokojnog muža, razreši traumu njegove prerane smrti i smuva se sa svojim izdavačem.

Film je vrlo sveden. Zanimljivo je što se dešava u Japanu. Isabelle Huppert ima 70 godina i otprilike od one žene je ostala uglavnom samo glava, ali vitalna je, pa čak ne izbegava da ima i scenu seksa u kojoj je gola, iako moram reći vrlo estetizovanu.

E sad, ta priča koju sam opisao izvedena je na jedan dosta nezanimljiv način, i scenaristički, pre svega dijaloški, i mizanscenski i generalno rediteljski, tako da ovo ostaje jedan paradigmatičan popodnevni termin na FESTu za ljubitelje ljubitelje 

* 1/2 / * * * * 

Хозяин

Posle izuzetno uspelog drugog filma Маиор kojim je privukao pažnju na sebe, stekao internacionalnu slavu, pa čak i dobio holivudski rimejk u izuzetno uspeloj seriji Seven Seconds koju je ni manje ni više producirao njegov holivudski blizanac Gavin O'CConnor, Jurij Bikov se našao u autorskoj krizi i snimio je nekoliko manje ili više uspešnih pokušaja da ponovi ono što mu je tada uspelo - kritiku erozije društva u formi pojednostavljene žanrovske priče.

Novi Bikovljev film Хозяин imao je premijeru na festivalu u Ženevi i ne znam da li je prikazan u Rusiji i pod kojim uslovima. Ovde on pravi kambek tako što opet radi "jedno te isto" samo ipak malo drugačije.

Ovog puta on kroz "malu priču" direktno gradi "veliku priču" o jezgru savremene ruske traume, odnosno o Putinu. U tom smislu, ovde nema onih nijansi korupcionog rasula kakve imamo u njegovom najboljem filmu, film je realističan ali sa pričom koja se kreće isključivo onako kako odgovara reditelju, i sa simbolikom kao primarnim ciljem.

Na nivou inicijalnog zapleta priča je vrlo slična Маиору. Automehaničar, porodični čovek iz srednje klase spasava iz zapaljenog prevrnutog terenca jedinog putnika. Niko drugi ne želi da mu priđe sem njega koji se ne boji ni vatre ni eksplozije, i ubrzo potom ispostavlja se da je to lokalni moćnik iz FSBa, čovek koji u njihovom kraju može sve da reši i da radi šta hoće, što isprva donosi ovom čoveku napredak u poslu i kvalitetu života, ali pre svega osećaj moći jer mu iza leđa stoji najjači siledžija u kraju, Država. Međutm, prijateljski odnos postaje hladan jer naš junak shvata kako njegov moćni prijatelj u stvari nije baš dobar tip, i ne pruža mu dovoljno odanosti i pažnje i za to sledi kazna da izgubi sve.

Ovo je otprilike putanja Putinove vladavine, od ranih dana kada je Rusima znatno unaprednio život, digao ih klasu iznad onoga gde su bili, povratio im osećaj značaja u međunarodnim odnosima a pre svega pred samima sobom i onda postepenog trošenja tog inicijalnog elana naroda prema njemu ali i njegovih sve strožih aktivnosti prema narodu.

Bikov ne pravi naturalistički film ali vrlo ubedljivo pokazuje kako je živeti u zajednici koju je jedan čovek privatizovao i u kojoj je on bog i batina i kontrološe bukvalno sve aspekte života, a zauzvrat traži da mu čovek preda svoje dostojanstvo.

Simbolika je jasna i aktuelna ali nije nametljiva i Bikov vrlo postepeno bez prevelike agresije prikazuje uspon i pad ruskog građanina koje je aspolutna moć jednog čoveka pomogla da se donekle popne i da onda odatle padne.

Veoma je zanimljiv motiv narodnih protesta protiv građevinskih i zagađivačkih projekata koje na radnom mestu suzbija upravo FSB, pokazujući kako se rešava "manjak ljubavi" i na grupnom nivou.

Bikov se trudi da rešava stvari kroz svoje prepoznatljive kadar sekvence, mada bez one sirovosti koju je imao Маиор. Kako je naše gledalčko upoznavanje sa Bikovim krenulo sa FESTa, ovo je zaista izvanredna prilika da se tamo i nastavi ovde godine.

* * * / * * * * 

L'ETE DERNIER

Catherine Breillat se i dalje bavi filmom, ako to još nekoga zanima i sada je inspirisana skandinavskim filmom DRONNINGEN snimila erotsku melodramu u "zabranjenoj vezi" maćehe i pastorka, sa svom psihološkom produbljenošću nečega što bismo mogli sresti na PornHubu i lošom navikom francuskog filma da se pre scene seksa mora pretrpeti dosta dijaloga.

Catherine Breillat je "sazrela" kao rediteljka tako da više nema eksplicitnog seksa, tako da u principu nagrada koja sledi posle dijaloga nije adekvatna uloženom naporu, i nije ni blizu onoga kad je radila sa Roccom Siffredijem. Ko se tome nadao, ovde je zalutao na jednu mlaku francusku melodramu za koju je neobično da se uopšte našla u selekciji Kana jer su joj dometi više popodnevni na FESTu.

* * / * * * *