Monday, September 9, 2024

SAMO KAD SE SMIJEM

SAMO KAD SE SMIJEM Vanje Juranić je problemski film o nasilju nad ženama.

Postupak je vrlo pretenciozan. Od prvog kadra čekamo da se desi nešto "važno" i kad krene da se dešava to "važno", onda film u neku ruku "dođe na svoje", ali se isto tako Slavko Sobin odvrne na trojku i nažalost izgubi kontrolu nad svojom igrom.

Ono gde Vanja Juranić zaslužuje pohvale jeste uglavnom dobro iskorišćeni minimalizam u kadriranju, sa dosta uspelih statičnih kompozicija ali i sa pokretima kamere koji su dobro uklopljeni u celinu i ne remete koncept. Isto tako, Tihana Lazović unosi maksimalan trud da iznese glavni lik i pomaže osnovnom kvalitetu filma a to je da pokaže kako je reč o braku u kom postoje problemi, nezavisno od erupcija nasilja, tako da ovde nemamo kliše o jadnoj bespomoćnoj ženi koja radi sve kako treba a muž je iz čista mira maltretira već imamo problematičan odnos u kom psihopata pronalazi povode za nasilje, ali u njemu odlazi vrlo brzo u neke sfere koje se ne mogu situaciono pravdati.

Vanja Juranić i Elma Tataragić nisu u stanju da naprave scenario koji može dobro da zahvati sve slojeve problema i zato se drže samo jednog isečka, pa ipak ono gde je film najtanji jeste upravo ključni naturalistički aspekt a to je pritisak okoline da junakinja ostane u braku gde je izložena nasilju.

Ovo nije film izrazite idejnosti ili inventivnosti i maksimalno eksploatiše aktuelne društvene probleme bez mnogo veštine da ih u potpunosti obradi. Ali, isto tako u izrazu je jednostavan, pokušava da bude moderan, i imajući u vidu kako takve priče izgledaju inače, ovo je ipak osveženje.

Radovao sam se da vidim Slavka Sobina u izazovnoj ulozi ali nažalost stekao sam utisak da su ga serije udaljile od ozbiljnijih zadataka, pa se nadam da će se to u budućnosti promeniti.

* * / * * * *

No comments:

Post a Comment