LICEM U LICE

Slavoj Žižek je ima o duhovitu ali ne sasvim tačnu teoriju o tome kako je blue collar radnika u američkom filmu jedino moguće videti u tajnom gnezdu negativaca u Bond-filmovima, kako vrše završne radove oko mašine koja će uništiti svet. Pozicija radnika, ili u širem smislu zaposlenog čoveka, u jugoslovenskom filmu ima u sebi tri osnovne forme ali i faze, rani period kinematografije koja donosi entuzijazam oko emancipacije i industrijalizacije, zatim period Crnog talasa kao prostor koji naseljavaju ljudi bez profesije ili osobe čije je zaposlenje osnov situacione depresije jer je užasno u svakom pogledu, i konačno, da se poslužimo Dimitrijevićevom definicijom - period "potrošenog socijalizma" u kom su konzumerizam i privredna neefikasnost pretvorili radnika u neproduktivnog parazita čega je i sam svestan i to vrlo često služi za razonodu publike.

Malo gde su prikazi recesije i propasti jedne privrede bili osnov najkomercijalnijeg bioskopskog žanra kao kod nas, kada je pre svih Siniša Pavić postao svojevrsni "pesnik potrošenog socijalizma". Možemo reći da je kolaps jugoslovenske privrede ispraćen smehom a da je njena izgradnja ispraćena uzbuđenjem i problemskim pristupom.

LICEM U LICE Branka Bauera je problemski film iz 1963. godine, snimljen po scenariju Bogdana Jovanovića, jednog od ključnih scenarista jugoslovenskog filma šezdesetih. 

Film je u svakom pogledu zanimljiv i možda je njegov društveno-kritički aspekt najmanje interesantan iako se nameće kao ključni jer takvih filmova je u našoj kinematografiji bilo dosta. Tema preduzeća u kojima rukovodstvo usled slabosti karaktera ili organizacije proizvodi probleme bila je prisutna u dosta jugoslovenskih filmova, a neke od njih je pisao baš Bogdan Jovanović. Neki su u svom pristupu bili hawksovski, kao radovi Živanovića i Nanovića a neki vrlo sofisticirani i egzistencijalistički kao ovaj Bauerov.

Jovanović gradi dve slike koje su veoma bitne za ovaj film, i koje čine njegov kvalitet odnosno nedostatak. Jedna slika je veoma životna, ubedljiva i prikazuje ljude sa slabostima koji su izopačili partijsko-radničko upravljanje radnim organizacijama, sa fokusom na psihiološki profil junaka. U prikazu te dimenzije, Bauer i Jovanović koriste neke vrlo zanimljive tehnike, na filmsko-literarnom planu, pre svega krupne planove koji uvode rešenje sa unutrašnjim monolozima u kojima se iznose dileme junaka, a zatim i veoma vešto i propulzivno postavljene flešbekove, estetski savršeno uklopljene u postojeću sinestetičku postavku filma.

U tom prikazu slabosti i krize koncepcije radničko-partijskog rukovođenja, Jovanović u literarnom pogledu dostiže zaista vrhunske domete egzistencijalističke drame. Zahvaljujući Bauerovom rediteljskom umeću, ona se umesto tipične polemičke drame što je obično ishod egzistencijalističke drame pretvara u prvoklasnu angloameričku dramu svog doba, u pisanom tekstu izgleda kao Sartre ali u izvedbi dobija glumački žar sa kojim je igran Tennesee Williams i stvara se dodatna humana dimenzija.

Druga slika je naravno deus ex machina sposobnost sistema da se koriguje i ostvari superiornost tog partijsko-radničkog koncepta. Dok bi se manje ubedljiv aspekt filma u tom domenu mogao olako pripisati tome da Jovanović nije dovoljno vešt da podjednako lako proda laž kao što je vešto oblikovao istinu, moramo uvesti još jednu dimenziju tehnike drame u diskusiju. Dakle, da, sasvim je uverljivo pomisliti prosto da je zalog postojanja ovog filma bilo to da ipak na kraju sistem pokaže snagu samokorekcije i da je taj deo "nakalemljen" na celinu. Međutim, ovde dolazimo do pitanja "dramaturgije destrucije" i "dramaturgije konstruktivnosti" gde je prosto svaka vrsta razaranja, propasti, sukoba dramski potentnija od sloge, izgradnje. Veoma su retki uspešni filmovi o uspešnoj kreaciji, o izgradnji nečega i sl.

Rekao bih da ovde imamo ipak dva razloga zašto film LICEM U LICE u prikazu samo-popravke odnosno regeneracije sistema ne funkcioniše i da je pretpostavka isključivo ideološke naravi ipak redukcionistička.

LICEM U LICE uprkos toj manje ubedljivoj deonici ipak ostaje jedan od veoma značajnih filmskih prikaza radnih odnosa u SFRJ i jedan veoma uspeo, rekao bih čak internacionalno relevantan, primer "courtroom drame" jer iako je u pitanju partijski sastanak, zapravo je reč o suđenju. Ako imamo u vidu da su baš suđenja jedna od omiljenih okosnica egzistencijalističke drame pa i retorike socijalističke dramske produkcije, konačno dovedena do paroksima kod Brechta, Bauer je tu često raubovanu formu, ponajbolje formulisao.

* * * / * * * *