POSLEDNJI STRELAC

Jedan od mnogih problema srpske kinematografije jeste neprekidno snimanje pionirskih projekata posle kojih se ne uspostavlja kontinuitet. Poslednjih godina su neke od formi uspevale da dođu do kontinuiteta ali i dalje imamo te slučajeve da se nešto po prvi put radi kod nas i da stižu filmovi kojima naprosto nedostaje produkcione a i autorske, pa i izvođačke prakse, da bi se mogli sagledavati na jedan način u kom nema gledanja kroz prste.

Dok je kriminalistički, pa u izvesnom smislu i akcioni žanr, dobio određenu vrstu kontinuiteta u bioskopima zahvaljujući gangsterskoj sagi JUŽNI VETAR, posle kog opaljenje pištolja pre kamerom više nije misterij biblijskih razmera za filmsku ekipu, i gde svi zajedno mogu da isprate zadatke, od priprema do post-produkcije, snimanje B-filma sa akcionim pretenzijama ipak jeste izazov.

JUŽNI VETAR je ipak A+ produkcija za naše uslove, strani projekti tog tipa koji se snimaju kod nas i dalje srazmerno puno koštaju i iziskuju angažman stranih stručnjaka ako ne želimo da se snimi snuff film, tako da autohtona srpska B-produkcija jeste novina.

U tom pogledu, POSLEDNJI STRELAC jeste pionirski rad za našu kinematografiju i kao takvom mu se mora progledati kroz prste, ali ne previše jer osnovni elementi u njemu obećavaju.

Ono što je osnovni problem filma, u kom je sve na neki način problem, jeste pre svega produkcioni. I to više nije pitanje novca već pre svega odnosa. Naime, niskobudžetni film nije samo finansijsko-izvedbena stvar već mentalno stanje. U ovom filmu niskobudžetna produkcija poprima formu psihoze. Film je silom vezan za nekoliko enterijera kao temeljne lokacije i uprkos tome što scenaristi pronalaze način da to opravdaju i da to, na kraju krajeva ne smeta, za tim nije bilo potrebe. Naime, film opet hteo-ne hteo ima neke scene u eksterijeru i one su - paradoksalno - mahom potpuno nevažne, recimo simpatična vinjeta glavnog junaka sa decom koja zarađuju džeparac muzicirajući na ulici. 

Otud, Darko Nikolić radi zapravo veoma dobar posao u realizaciji ovog filma jer sve izgleda kao da je morao da režira sa džakom od pedeset kilograma na leđima, i da se ipak izborio da u ovoj niskobudžetnoj maniji napravi koliko je moguće nešto dinamično i raznovrsno. Nažalost, ono što ovoj priči nedostaje, to su napetost i akcija, pošto ovakav sadržaj prosto jako teško može da opstane bez toga. U izvesnom smislu POSLEDNJI STRELAC podseća na pornić složen samo od dramskih uvoda u scene seksa, ali bez scena seksa. I Darko Nikolić zaslužuje pohvale što se i u tome snašao pa film i ovakav kakav je može da se podnese.

Scenario koji potpisuju Branislav Janković i Maja Todorović, verovatno dodatno "obogaćen" vizijama glumaca na snimanju je u stvari najinteresantniji aspekt ovog filma. Naime, čini se da su producenti, scenaristi i sam reditelj shvatili da će scenario u ovim okolnostima igrati važnu ulogu. I napravili su predložak koji je u svakoj sceni jezgrovit u dijalozima, pokušava da bude duhovit, pokušava da nema prazan hod, i kad se ono što se priča poklopi sa glumcima, to funkcioniše.

Glumci su odlično izabrani, Nenad Jezdić je zaista domaćinski preuzeo zadatak da iznese glavnu ulogu Službinog asasina koji deset godina od suprugine smrti od bombe namenjene njemu i sam ulazi u terminalnu fazu teške bolesti, Nataša Marković kao komšinica sa tajnom, Miki Krstović kao negativac iz sveta kriminalne dijaspore i Miloš Timotijević kao kum glavnog junaka koji do kraja filma mora pokazati da se kumstvo najbolje servira hladno. Ovo je jedna kompaktna ekipa koju je Nikolić motivisao i tonizovao da se sve izvede i prava je šteta što vrlo bitnu rolu igra neka osoba koja je potpuno zalutala na ekran, čime se nažalost sve ono što je ekipa uspela da izgradi ozbiljno degradira. Angažovanje nekih potpuno levih ljudi iz nekog interesa jeste tradicija B-filma, to je njegov temelj, bez toga ga maltene i nema, ali ovde je nažalost glumačka A-ekipa time ozbiljno degradirana uprkos evidentnom trudu.

Sama priča nema neku žanrovsku inventivnost, krećemo se okvirima dobro poznatih raubovanih klišea, sve je glupo taman koliko treba za datu vrstu filma, ali isto tako da ima budžeta, lokacija i akcije, bilo bi za klasu pametnije i dve klasie življe od ČETVRTOG ČOVEKA. Pre nego što se veliki protivnici klišea i ofucanih žanrovskih zapleta obruše na ovaj film, bitno je naglasiti da ga ovakva vrsta zapleta zapravo identifikuje. I da je ovo sad neka mala pametna žanrovska priča, to ne bi bio tako evidentno B-film koji pokušava da imitira A i to je ovde najveća draž barem za mene.

Jedina krupna zamerka scenariju, kome se može dati beskrajno puno zamerki i zato je idealan za ovaj eksperiment, jeste zapravo to što je glavni junak previše fokusiran na to da se dopadne osobama u svojoj okolini, ako imamo u vidu njegovu situaciju. Premisa nam govori da bi on sada morao biti Old Man Riggs, dakle dozvoljeno je da ima smisao za humor ali ne da bude žovijalan i da koketira. Ovako imamo čoveka koji pola vremena želi da umre, a drugu polovinu vremena započinje neke potencijalno nove živote i to prosto nema nikakvog smisla, naročito jer je sasvim dovoljno duhovit kad je u toj fazi opraštanja sa okolinom.

Jedina druga bitna zamerka je da se mogla vršiti inverzija nekih situacija unutar scena kako bi se unutar opšteg klišea desila subverzija, ali to je sad već neki novi nivo kreativnosti autora B-filma koji kod nas treba da se dostigne.

Od cele ekipe koja je ovo radila, jedina istinski B-figura jeste književnik Janković koji je u Laguni neki trećerazredi Dejan Stojiljković. Dakle, on je i u svom osnovnom poslu B-faca, svi ostali su A, i zazlužuju pohvale da ovaj posao nisu potcenili, pa ne čudi da je ovde poneko od njih, recimo Darko Nikolić, pa možda i Nataša Marković zapravo ostvario možda i najbitnije filmsko ostvarenje.

Darko Nikolić je u izvesnom smislu možda i pokazao jedan trik u kom naši reditelji mogu da kompenzuju budžetske nedostatke u budućim B-radovima. Naime, uprkos tome što je scenario bez ikakve dileme po svom stilu postavljen kao američki film, ali bez akcije, dakle, hendikepirani američki film. Nikolić uspeva da ga zaodene malo u ruho onih starih francuskih krimića u kojima se ne dešava ništa zanimljivo koji su na neki način veoma uticali baš na kurikulum naših filmskih škola jer su u njima profesori iz starih vremena prepoznali neznalice slične sebi. I sad taj defekt iz filmskog školovanja odjednom postaje prednost, čime se može objasniti kako ova vrsta filma može da se gleda a da nema akcije. Otud, ne može se dovoljno naglasiti koliko veliku je ulogu odigrao Nikolić, naročito jer on ipak vlada tehnikom vođenja priče i sposobnošću da snimi nekoliko kadrova za redom koji se mogu spojiti, čega kod ovih Francuza uglavnom nema.

B-film je prosto previše jaka struktura da ga čak i srpske A-filmadžije ne mogu upropastiti.

* * / * * * *