MAXXXINE me je podsetio da repriziram THE ART OF DYING Wingsa Hausera, film nastao u Merhi-Pepin produkciji, gde ga je Merhi pisao a Pepin slikao.
Definitivno postoje paralele između MAXXXINIE i THE ART OF DYING s tom razlikom što je Ti West snimio jednu viziju osamdesetih koja je u svom svetonazoru delimično arty i delimično Woke-ish, a Wings Hauser se bez ustezanja vrlo neposredno obraća nixonovskoj tihoj većini, u epohi poznog bushizma i snima film koji je neprikriveno desno, sa mešavinom konzervativnog common sense pristupa, dozom homofobije i prezira prema pozitivnoj diskriminaciji.
Wingsov film je treš svoje vrste. I on sam kao jedan Clint Eastwood iz domaće radinosti je dosta smešan sam po sebi, i kao glumac i kao autor. Ali, isto tako film je i zaista veoma namerno duhovit, uz sve svoje naivnosti i tendencioznosti.
Ovde je ubica prisutan i poznat od prvog trenutka i reč je o čoveku koji se izopačio u pokušaju da snimi stvarnu smrt i sad pravi svoju perverznu umetnost stvarno ubijajući ljude u kadru uz pomoć svog ljubavnika, inače nižerazrednog pimpa.
Dakle, svet izopačenosti je na pola koraka od homoseksualnosti. A sve to je pod okriljem tržišta seksa kog se Hauser grozi, iako ne izbegava da nam ponudi veoma exploitation izdašne scene u kojima glavni junak vodi ljubav sa svojom vanbračnom šemom.
Svega tu ima, pa ni licemerja ne manjka, međutim, suština je ipak jasna, ovo je priča o policajcu koji juri ubicu.
Ništa u ovom filmu nije sjajno, ali je on nekako zaokružen produkt, artefakt koji ima svoj neki smisao i na neki svoj način traje, iako ne bi trebalo.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment