MAXXXINE ima karakteristični problem radova Ti Westa, ali i njihove vrline.
Naime, Ti West se uporno bavi hororom a naprosto nema talenta za to. On ne ume da proizvede stravu, čak i kada kao u filmu X ima dobar koncept iz čega proističe užas. Ali onda to sve postane neki tongue in cheek slasher koji čak nije ni kreativno izveden, ostaje banalan.
PEARL je u tom smislu možda bio i ponajviše slavljen a svakako je bio idejno i realizacijski najslabiji.
Završni deo trilogije je zanimljivo realizovan u svemu što nije važno ili je relativno važno, jedino je slab u stravi, pa i u užasu.
Smešten je u LA 1985. i Ti West maksimalno masti epohu, nalazi je u fakturi slike, muzičkim needle dropovima, kostimima, scenografiji i sl. Ima tu čak i zanimljiv lik rediteljke koju igra Elizabeth Debicki koja donosi prefinjenost engleske umetnice i intelektualni kredo blizak recimo jednoj Kathryn Bigelow. I u scenama gde se ona pojavljuje mi imamo dosta programskih teza, od kojih se neke prenose u film a neke baš i ne. Ključna replika ove junakinje je "I make B films with A ideas" i Ti West verovatno i sam pretenduje da to i sam radi, ali možda je negde i napipao A-idea u X, ali je film ostao duboko B. Potom nije imao ni jedno ni drugo u PEARL, dočim u MAXXXINE ima ovu repliku, i to je manje-više sve A u njemu.
Međutim, s druge strane, ovo je land grab. Pored pretenciozne Mie Goth koja sad već onako gasira vrlo samosvesno kao Westova muza i emituje vajb nekog samoupravljanja, u filmu ima zapravo sjajnih glumaca - tu su Debicki, Michelle Monaghan, Bobby Cannavale, Giancarlo Esposito i Kevin Bacon i svi zajedno maste, onoliko koliko im likovi dozvoljavaju.
U toj atmosferi osamdesetih, nekog da tako kažemo erotskog slashera koji je vrhunac imao kod De Palme u BODY DOUBLE, nema sumnje da bi West morao da pokaže sposobnost da nas uvede u neke hitchcockovsko-argentovsko-depalmijanske sfere, ali kod njega toga nema. U njegovoj generaciji počev od Srđana Spasojevića mnogi su se bolje pokazali u tim sferama, dočim West ostaje na obodu kao rekreator nostalgije.
MAXXXINE je stoga prijatan, kao neka lošija, mada ne najgora sezona STRANGER THINGS.
Završnica u kojoj spoznajemo identitet slashera i dolazimo do velike Maxxxinine tajne, njenog traumatskog jezgra, urađena je bukvalno amaterski u odnosu na slične zahvate iz SRPSKOG FILMA ili Spikeovog OLDBOYa.
Ne mogu reći da je moje uživanje u raznim detaljima, i kako već rekoh nevažnim i manje važnim stvarima te glumi sporednjaka padalo ispod * * * ali film je toliko fundamentalno šupalj, ne samo idejno već pre svega rediteljski da ne može zaslužiti više od * *.
No comments:
Post a Comment