PRAZNIK PRAZNINE

Poželeo sam da pogledam neki onako staromodno užasan jugoslovenski film a da je nov i da ga nisam ranije gledao. Našao sam ga u Bosni.

Jasmin Duraković snimio je film PRAZNIK PRAZNINE, film kog se ne bi postideo ni Dragan Marinković.

U ovom filmu susreli su se TAJVANSKA KANASTA, Umberto Eco, bosanski treš, i sve to je zakuvao čovek apsolutno lišen ukusa i osećaja za film, tako da rezultat nije izostao. Taj spoj naivnosti, nezaslužene pretencioznosti i neznanja je zlata vredan i nažalost više ga nema u ex-jugoslovenskom filmu. Daleko od toga da su svi novi filmovi, i dela novih autora dobri, ali napredak je evidentan pa su i nedostaci filma postali nekako prihvatljiviji od ovih starih.

Otud pedesetosmogidišnji Jasmin Duraković uspeva da baštini tu majstoriju stare škole da snimi nešto apsolutno kretenski, što izgleda kao da su film snimali po redu i smišljali usput šta se zbiva, sve do tačke dok ne dostigne taj čudni integritet jednog lošeg filma koji počneš čak na neki način i da poštuješ kao začuđujuće konzistentan sistem pogrešnih odluka, bez ijedne ispravne.

Počev od glumačke podele koju predvodi Senad Bašić, koji prosto nije baš u stanju da bude leading man i samo je bleda senka onog nekog glumca koji je nekada bio, ali više ne može da bude ubedljiv čak ni u liku čiji smisao jeste da je bleda senka, preko fotografije koja je staromodna praktično i u tehničkom pogledu, do scenarija koji je na pogrešan način "priča o mnogim stvarima", pa sve do onog vrhunca kada je na špici film posvećen Albertu Moraviji, jasno je da imamo posla sa jednim minjonom.

PRAZNIK PRAZNINE je toliko autoironičan naslov da ga je čak ispod časti iskoristiti za sprdnju sa ovim filmom jer u njemu barem ne možemo prepoznati prazninu. On je prepun. Prepun razloga za radovanje ljubiteljima staromodno lošeg jugoslovenskog filmmejkinga.