Odlučio sam da obeležim početak BITEFa konačnim gledanjem MACBETHa sa Denzelom. Izbor je bio idealan jer i jeste reč o jednom zanimljivom snimku pozorišne predstave.
Međutim, sama predstava verovatno ne bi stigla na BITEF jer je zapravo jedan uspeo muzejski spoj estetizovane pozorišne inscenacije,
prosto pojačane filmskim sredstvima i držanja do klasičnog teksta, više postavljena kao pozorišni hit koji je osvežavajuće "moderan" i umirujuće muzejski.
Ipak, činjenica da ovo nije izvedeno na sceni nego je film dodaje još jedan sloj. U izvesnom smislu, Bard je imao i na filmu avangardnija tumačenja, a ovo je negde između, recimo kao ekranizacije Orsona Wellesa, s tim što Coena nimalo ne zanima ono što nudi film a to je eventualna realistička pseudoistorijska rekonstrukcija. On se bavi balansom između raznih nivoa teatralnosti.
Efekat filma u takvom postupku je bitno pretenciozniji nego da se ovo isto igralo na sceni, gde bi to bila recimo dobra ambiciozna produkcija nacionalnog teatra neke zemlje i ništa više.
Na kraju u stvari ovaj film je najvredniji kao analiza da li je mogućnošću da ima krupni plan i da razbije mizanscen montažom tako da nisu svi u vidokrugu i kad su objektivno na istom mestu, pokazao na neki način kakvoj recepciji dešavanja se pozorišni reditelj nada u svom pokušaju da usmerava pažnju publike.
U tom pogledu je zanimljivo da iz okvira muzejskog pozorišta baš kroz mogućnost montaže iskoračuje u domen muzejskog filma u kom se akcenat stavlja na onog ko govori i na ono što je ključna fizička radnja iako na filmu danas vrlo često koristimo upravo suprotne zahvate i kroz sporedno pričamo glavnu priču.
Veoma je zanimljiva suprotnost u koju su otišla Braća Coen kad su se razišla - jedan u nebulozni bajati grindhouse drugi u muzejsku interpretaciju visoke kulture.
Uprkos tome što Joelov film ima u sebi malo tzv. efekat "vaze na RTSu" koju kad vidiš znaš da je neki program o kulturi, o njegovom ostvarenju barem ima šta da se kaže za razliku od Ethanovog.
No comments:
Post a Comment