REBEL RIDGE

Jeremy Saulnier je delovao kao perspektivan reditelj američkog indie žanrovskog filma, i u svom drugom ostvarenju BLUE RUIN, produžio je simpatične korene iz svog debija, do jednog višeg nivoa koji je mogao biti tumačen kao odskočna daska.

Imajući u vidu koliko je teška situacija za "mali" žanrovski film koji ipak ne može da nastaje na mikrobudžetu, delovalo je sjajno kada je posle svog trećeg filma GREEN ROOM - koji me je veoma razočarao uprkos sjajnoj premisi -  našao utočište kod Netflixa.

Saulnierov sledeći film bio je preglomazan pokušaj da snimi sve što je ikad želeo. Bio mu je to drugi promašaj za redom, ali opet, moglo se barem analitički dokučiti odakle proizlazi problem tog filma.

REBEL RIDGE je sličan u tom smislu što se prepoznaju šavovi po kojima je sklopljen, lako se prepoznaju uzori i paradigme kojima je Saulnier bio inspirisan. Međutim, ovde nema tog opravdanja da se eto reditelj dokopao uslova pa snimao sve što mu padne na pamet.

Kada su krenuli problemi, i kada je John Boyega enigmatično napustio snimanje, a onda zbog rasporeda ispao i James Badge Dale, postalo je jasno da se nešto čudno dešava oko REBEL RIDGEa. Boyegin odlazak je bio u najmanju ruku čudan, delovalo je da su privatni razlozi uzročnik ali se onda ispostavilo da ipak i neka kreativna senka tu vreba. Danas vidimo da je Boyega pokazao vrhunsku lucidnost napustivši ovo.

Isto važi i za Dalea, koji je doduše radio Saulnierov prethodni film.

REBEL RIDGE je kao Zahler za siromašne, kao BRAWL IN CELL BLOCK 99 sa sve Don Johnsonom, i bez mašte i glumačkog autoriteta jednog Vincea Vaughna pa i Uda Kiera.

Ovde imamo taj pokušaj da se exploitation film iz sedamdesetih tretira smrtno ozbiljno, sa sve onim detaljnim prikazima radnih procesa, digresijama koje treba da iskorače u svet žanrovskih elipsi i pokaže nam ono što inače ne vidimo.

Ali, rezultat najčešće biva taj da se složimo sa onima koji koriste klasične elipse, i prihvatimo da je tako bolje. Ovaj film je toliko spor i neefikasan da prosto deluje kao da nije izmontiran do kraja. Pritom, uz sve silne pokušaje da bude kreativan i atipičan, ima jednu maltene superherojsku dimenziju - junak svoje protivnike ne ubija, kao da je Batman. On ih prebije, povredi, pravi haos na sto načina, ali ne ubija - to ne.

Već to samo po sebi je neverovatno naivno.

Najzanimljivija scena nažalost kao da je uzeta iz Zahlerovog playbooka, odnosno iz elipse u BRAWLu.

REBEL RIDGE je zamišljen kao jednostavan film, sa malo likova smešten u jednoj varošici sa velikom tajnom koja seže do same suštine njenog opstanka. Sve to nažalost postaje razvodnjeno, banalno, a i zaboravi su nekontrolisanom trajanju.

Saulnier pokušava da unutar scena bude inovativan, i to je dobra intencija, ali mahom ne uspeva, otud je kraj skandalozno antiklimaktičan iako proističe iz jedne relativno masovne akcione scene u kojoj se puca ali se ne ubija.

Saulnier posle simpatičnog  debija i obećavajućeg drugog filma, snima već treći promašaj što se mene tiče (iako je kritika bogznakako prihvatila REBEL RIDGE). U ovom filmu on pokazuje da mu je srce na pravoj strani ali da se previše troši u pokušaju da izmeni lice žanrovskog i exploitation filma jer zapravo nema ništa novo da ponudi.

* 1/2 / * * * *