ZA DANAS TOLIKO

Nekada čovek može da kaže u gnevu kako mu ništa jasno, kako nešto ne razume, i da iza toga sakrije zapravo svoj prezir ili naprosto loš animus prema nečemu.

Dok sam gledao film ZA DANAS TOLIKO Marka Đorđevića, međutim, zaista sam počeo da osećam jedno snažno nepripadanje zajednici koja je ovaj film prihvatila, razumela i glorifikovala, i pritom statistički je nemoguće da sam u svemu tome ja u pravu jer bi to zaista bio jedan od onih "svi su oni budale samo sam ja pametan" slučajeva kojima nisam sklon.

Otud, u slučaju ZA DANAS TOLIKO čak ne mogu da kažem da je reč o nekom slučaju mog snobizma gde mislim nešto što niko drugi ne misli. Zaista sam sklon da verujem kako me je vreme pregazilo, ako ne u potpunosti, a ono bar u slučaju ove poetike.

Kad govorimo o filmu ZA DANAS TOLIKO, deplasirano je pitanje da li je on "dobar". U izvesnom smislu, nema nikakve sumnje da jeste. Ima jedan koherentan izraz, ima unutrašnju logiku, ima glumu koja je ujednačena, rediteljski koncept koji sve to uspešno artikuliše, dakle sve su to atributi jednog uspelog dela.

Međutim, ja sam imao jedan drugi problem. Gledajući ovaj film, sve vreme sam bio upitan nad time šta ja to zapravo gledam. Uopšte mi nije bilo jasno šta je ovo. Delovalo je kao jedan quirkfest kakav sam ponekad viđao u američkom filmu, u nekoj Sundance poetici, samo sada prenet kod nas gde to sve ima neki drugi predznak. I sad, dok je u izvanrednom prvom filmu Marka Đorđevića MOJ JUTARNJI SMEH, ta poetika bila urađena u pogledu inscenacije kao radikalniji indie, kao slow cinema čak, razlika je bila u tome što je samo jedan lik bio frik a ovde su svi, i meni je to izvrsno funkcionisalo tamo a ovde je proizvelo haos i gurnulo film prema nekom frikšouu u kom se nisam snašao.

Ljudi ovo razumeju kao priču o čoveku koji je doživeo tragediju i ljudima koji ga okružuju i pomažu mu da je prevaziđe. Ovo je film koji je istovremeno popunjen "dobrim" ljudima, dakle ne gradi dramu na sukobu dobrih i loših, već na događajima koji su se desili van ekrana i gurnuli život tog "dobrog čoveka" u smeru problema. Dakle, naizgled drama nije postavljena konvencionalno ali je konvencionalnija nego ikada, reč je o epizodičnom filmu "stanja", to znamo, videli smo i nema ništa loše u tome. Problem je samo to što onu ideju da je ovo film o čoveku koji je doživeo tragediju i ljudima koji mu pomažu ja nisam uspeo da dekodiram gledajući sam film koji se iscrpljivao u nekim raznim vidovima blesavljenja junaka, koje je delimično opravdano njihovom histrioničnošću (dolaze iz miljea amaterskog teatra), i paradoksalno zaključke sam više donosio razmišljajući o svemu nego gledajući.

Činjenica da drugi ljudi poseduju nekakav, ne nužno generacijski, ključ za razumevanje a ti ga nemaš, pokazuje da prosto nisi deo te relativno masovne grupe.

Dakle, film je jednostavan, ali sve ono što je svima oko mene jasno iz prve, i percepcija da je ovo feelgood film o tome kako su ljudi dobri i pomažu jedni drugima, do mene nije doprlo.

Ono što sam ja video jeste dosledno izveden ali loše shvaćen američki indie modus glumljenog debiliteta koji na našem jeziku, u našem miljeu itd. prosto deluje kao greška. Ipak, izgleda da je izrasla generacija autora i gledalaca koji su se senzibilizirali na tu poetiku i spremni su da je prihvate i u našem miljeu što je jako lepo, i dovodi nas do prirodnog generacijskog raskoraka.

Dakle, ako pođemo od pretpostavke da je ovde reč o generacijskom raskoraku, i da je greška u meni a ne u svima ostalima, onda o ovom filmu može da se kaže puno toga pozitivnog.

Od filmova Miroslava Momčilovića nismo imali ovu vrstu rado gledanog "narodnog umetničkog filma." Ne bih rekao da je ZA DANAS TOLIKO art house u klasičnom smislu jer nije bio na stranim festivalima, ali sasvim sigurno uvodi dosta elemenata indie estetike pre svega i posle dužeg vremena donosi publici nešto što možemo nazvati artom u nekom smislu. To je sjajno i još bolje je to što imamo etabliran film koji ne samo da je prepoznala publika nego je i primarno snimljen za Srbiju i za našu zajednicu.

Teško da ima išta lepše od naslova snimljenog za zajednicu koja ga prihvata a to se u slučaju ovog filma desilo.

Uprkos tome što sam ja ovaj film s naporom ispratio, ispunjen nevericom, kada sam o svemu razmislio shvatio sam da ipak treba da budem ispunjen optimizmom što ovako nešto postoji i funkcioniše kod nas, kao i da je Marko Đorđević čiji mi se debi izuzetno dopao ovde napravio jedan faktički korak napred u etabliranju svoje poetike i pronalaženju publike, praktično bez presedana u savremenom srpskom filmu, pa se samim tim nadam da će u jednom jakom tempu nastaviti sa svojim stvaralaštvom.