LAZAREV PUT

Film je prevashodno tehnički pronalazak, zatim zabava a u najređim instancama umetnost.

LAZAREV PUT tehnički izgleda dosta skromno, svakako pri dnu tehničkih dometa svog direktora fotografije Simona Tanšeka, zabavan sasvim sigurno nije, dakle mora biti da je reč o umetnosti.

Međutim, umetnost se ne dešava odlukom autora da je proizvedu već proizlazi iz dometa dela, a kada autori unapred krenu s idejom da je snime, onda može nastati samo parodija određenih stilema nečega što kolokvijalno nazivamo umetničkim filmom.

Dakle, LAZAREV PUT je parodija, što on i sugeriše u svom slojevitom izrazu i bogatoj vizuelnoj metaforičnosti - recimo, košulja koju nosi glavni junak iste je boje kao košulja u kojoj na memi sa snimanja Mel Gibson nešto objašnjava izranjavljenom Hristu.

Ivan Bosiljčić, glumac izuzetne životne energije koju unosi u svaki svoj lik, dodatno podcrtava to svojom ulogom u kojoj kroz hrpe nekih pretenciozno sročenih replika jedino što podseća na život i može da se gleda jeste upravo on sam. On zarobljen u lošem materijalu najsugestivniji je element ovog filma o čoveku zarobljenom na nekom lošem mestu.

Drugi glumac koji me je obradovao da ga vidim je Žarko Radić. I dalje smatram da je on jedan od najpotcenjenijih i najmanje iskorišćenih glumaca u regionu. Nažalost, on nije dobio veliku minutažu ali me je njegova energija održala u životu pred kraj zaustavnog vremena.

Čuvena scena kad iz jednog kadra diskutuju Dugalić i Bosiljčić mi je bila toliko mučna da sam na kraju morao da legnem i da je slušam do kraja, pa da se onda uspravim kad sa čuo da je počelo nešto novo. Tu sam poklekao, priznajem, i to mi nije svojstveno ali prosto celo telo je počelo da me boli posle nekog vremena u toku te scene.

Dragan Marinković je do sada bio zadužen za ovu vrstu pseudo-literarnog treša u našoj kinematografiji i možda je najsnažniji efekat koji je LAZAREV PUT imao na mene jeste spoznaja koliko je on zapravo veliki autor, kada čovek vidi ovako nešto. VIZANTIJSKO PLAVO u odnosu na ovo deluje kao Bertolucci, Antonioni i Coppola zajedno, ali opet, ipak on ima i prednost da se uvek oslanjao na prozu čuvenih pisaca - u slučaju tog filma Milorada Pavića, i koliko god ona bila foliranje, ipak je on čovek koji je nekakav akademik, i to su različiti svetovi u odnosu na školski sastav koji ovi likovi izgovaraju.

U tom smislu, kad govorim o tome kako je neka scena mučna, tu ne zalazim u domene neke estetike preterivanja gde eto ja nemam strpljenja da izdržim umetničku zamisao. Ovo su prosto neke greške i neznanja koja se prevazilaze u studentskom filmu. Otud ako već ljudi imaju hrabrost da nešto ovako nestručno puste pred ljude, imam i ja pravo da jedan deo poslušam odmarajući leđa.

Film je možda imao demijurga ali dramaturga svakako nije. U suštini ima strukturu sitkoma. Ide jedna scena neke kafkijanske kao teskobe na lošem engleskom i u objektu koji je vidno metaforičan i ne podseća na pravu administrativnu zgradu čime nam autori odmah sugerišu da ovo što gledamo nije "stvarno" (pomislio bi neko da je sve ovo neka alegorija, recimo, da ovo mesto u stvari ima neku eshatološku dimenziju), pa onda neka ilustracija ostrva u moru od koje udaraju talasi - kao metafore celokupne situacije junaka, pa onda sledeća scena tog tipa, pa eventualno neka fantazija, san, pa malo neka pokrivalica u kojoj se glavni junak bavi svojom profesijom "žive skulpture", dakle smenjuju se dijaloške scene i atmosferični pasaži na krajnje mehanički način. To pokazuje da je na putu ka umetnosti struktura u kojoj jedna stvar proističe iz druge i ima nekakav narativni zamajac poptuno zaboravljena.

Struktura na jednu stranu ali tehnologija na drugu. Materijal u kom se snima ostrvo, taj prirodni ambijent izolovanog ostrva i ono što su dramske scene deluje kao da je iz dva različita filma. Dramske scene izgledaju bitno slabije osvetljeno, i prosto ne uklapaju se sa ovim visokoestetizovanim prikazima prirode. To su isto neke elementarne stvari i pitanja ukusa koja se rešavaju u najranijim fazama interesovanja za film.

Naravno, "umetnički film" trpi nepostojanje pripovedačkog zamajca i nema potrebu za propulzivnošću koju ima klasičan narativni film. Međutim, LAZAREV PUT naprosto nema koncept i on je previše konvencionalan u zamisli, koliko god nevešto bio realizovan, da se bi može da dozvoli manjak strukture - naročito jer nas film vodi kroz nešto što u ovoj ili onoj formi, čisto pojmovno gledano jeste nekakav narativ, a značenjski jeste neka dosta evidentna promocija religije - premda ko izdrži do kraja do filma, suviše je rastrojen da se posveti značenjima.

Ipak, nema sumnje da film ima religijsku poruku jer sam se ja po završetku uzeo da se krstim i levom i desnom rukom.

Appendix -

Ovo je vreme velike ekspanzije faith-based filma. Čak je i kod nas film o Svetoj Petki dobro prošao a u globalnim okvirima vidimo i sami kako veliki biznis pravi Angel Studios. Nažalost, iako je skoro pola filma na engleskom, doduše lošem, a druga polovina nažalost nije, mislim da ovaj film ne može naći svoje mesto na tom tržištu koji je gladno novog produkta, ali ovakve stvari tamo više ne prolaze. Prošla su vremena serijala GOD'S NOT DEAD i verska publika sada očekuje visok kvalitet proizvoda, čak i neki prestige domet. No, kao što u svakoj produkciji postoji A i B nivo, u teoriji je ovaj film mogao otići na neke margine tog tržišta da mu je ta verska dimenzija malo jasnija, i malo više zasnovana na nečemu što je verski kanon. Ovako to deluje malo kao religija sa "švedskog stola" gde se biraju samo pojedini elementi, što naravno ne uzimam kao problem ovog filma, i o tome polemišem čisto kao jednom tržišnom potencijalu na koji sam pomislio gledajući naše glumce kako natucaju engleski.