ŠALŠA

ŠALŠA je redak predstavnik nečega što bismo smatrali hrvatskim zombi hororom, međutim, teško je objasniti koliko je glupo što zapravo ima vrlo sličnu premisu kao POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ. Ako već možemo da razumemo da regionalni žanrovski film želi da eksploatiše lokalne etno-političke zaostavštine, ipak ne treba baš toliko da se ponavlja.

Podsetiću, u POSLEDNJEM SRBINU Hrvatsku napadne zombi virus na koji su Srbi imuni i odjednom kreću nepriajtne sponzaje ko je sve imun. U ŠALŠI na malom jadramskom ostrvu, agens koji je pravila JNA igrom slučaja dolazi u paradajze i izaziva zombifikaciju proistekla iz njegove funkcije da suzbije nacionalistički gen.

Dakle, zombifikacija, nacionalizam, suživot, sve je ponovo tu, ali opet bez dovoljno elemenata kojima bi se to na neki način osvežilo.

Naravno, daleko od toga da horor ne trpi kontinuirano interesovanje autora za kanalisanje jedne bitne drušvene teme kroz svoja dela, ali ovde prosto ono što se radi nije dovoljno promišljeno.

ŠALŠA je izvesnoj meri filmičnija od POSLEDNJEG SRBINA, ali ne znatno. Dražen Žarković je inače zanimljiv low-ley žanrovski profesionalac koji je uvek na razmeđi televizije i filma, pa otud njegovi filmovi nose tu televizijsku interpretaciju žanra, pojednostavljenu i delimično parodičnu.

U ovom filmu,međutim, glavna primedba - izuzev karaktera premise - jeste glavna uloga Momčila Otaševića. Pouzdani Otašević je ovde snimio - bar koliko ja znam - svoju prvu zaista slabu ulogu. Komičnost koju pokušava da pruži tom glavnom liku je prenaglašena i neubedljiva, naprosto, i na ne neki način, iako taj lik nije sušta genijalnost kako je postavljen, on ga obezvređuje. Naravno, ne mislim da je Otašević imao lošu nameru, verovatno je samo pokušao silom da učini lik smešnijim nego što jeste.

Žarković sa televizije donosi veštinu da stvari drži u jednom solidnom tempu, i ŠALŠA je daleko od sporog filma, ali nedovoljno je dinamična jer je u znatnom delu naprosto neinventivna i ne uspeva da dobro poznatim scenama da nešto sveže.

Međutim, sve ono odakle proizlaze Žarkovićevi nedostaci, dolaze i njegovi kvaliteti - film je nepretenciozan, jasan, kreće se između plot pointa stabilno, uspeva da postavi situacije iz kojih ponekad ne izvuče maksimum, ali sve vreme znamo šta gledamo i jedino što nas može razočarati je to što nema velikog dometa.

Naprosto, ŠALŠA ima taj problem što bi film ovako retkog žanra morao ipak biti znatno drugačiji od drugog predstavnika toga istog i istoj kinematografiji a što bi istovremenu svoju žanrovsku ekskluzlivnost morala na neki način braniti novim lokalnim kvalitetom koji dodaje konvenciji žanra koju znamo.

ŠALŠA ništa od toga nema, i zato je ovaj film rutinski, u miljeu u kome ovakav film sme biti bilo šta sem rutinski.

* * 1/2 / * * * *