PORED NAS

Duboko sam se nadao da će PORED NAS biti genijalan film jer je to ipak projekat zbog kog je Stevan Filipović ispao govno prema meni.

Ipak, ima autora kojima se spremnost na sve zarad filma može oprostiti jer niskost njihovomih sredstava može da opravda visok domet cilja.

PORED NAS je ipak jedino film za žaljenje zbog kog ne vredi ispasti govno prema bilo kome, pa ni prema meni, čoveku koji mu je valjao i koji ga je stvorio.

No, najtragičnije od svega je što na tom putu ubijanja svih dotadašnjih autoriteta u svom životu ne bi li sazreo, Stevan Filipović nažalost i dalje nije uspeo da savlada elementarnu veštinu pravljenja filma o odraslim osobama. PORED NAS je film koji je bizarno infantilan u svom ubeđenju da je jako ozbiljan, s tim što za razliku od dece u njemu nema mašte, nema nijedne nove ideje i čovek ne mora biti filmofil pripravnik opterećen prepoznavanjem referenci pa da shvati kako nam je ovde poslužena hrpetina polovnih rešenja, nekritički i bez ikakve intervencjje poslaganih kao u nekom fan fictionu. Kao jedini reditelj verovatno na svetu kome je Filmski centar Srbije podržao fan fiction o STAR WARSu, možda je Filipović umislio da je tako moguće napraviti autorsko delo, ali na kraju ne samo da su svi filmovi na koje referiše superiorni u odnosu na ovo - to je i očekivano jer srpski reditelj koji počne film kao Kinji Fukasaku a završi ga kao David Fincher nema čemu ni da se nada - već su i reality igrači koje želi da kritikuje izvodeći svoju političku tezu da je reality način da se objasni Srbija, zapravo mnogo duhovitiji i neuporedivo inteligentniji od njegovih junaka ali i od samog autora.

Reality show kao poseban koncept pasivizacije dela populacije zamenio je sapunske opere smeštene u sadašnjost i omogućio je tim ljudima koje drže zatvorene da budu delimični autori svojih melodrama koje proživljavaju. Poražavajuće je da polupismene seksualne radnice umeju da smisle bolju melodramu od profesionalnih filmskih autora.

Dijalozi "rijaliti igrača", a o odnosima da ne govorimo, neuporedivo su dovitljivijj od ove salate od izgovorenih rečenica i naređanih radnji s kojima se zlopatimo preko dva sata.

Ograničenja glumačke ekipe sa Akademije umetnosti gde je cela klasa igrala u filmu PORED MENE i sad se pojavljuje zajedno u još jednom TV i dva bioskopska naslova potom, evidentna su jer malo njih su u međuvremenu postali zvezde, neke nije baš jednostavno ni prepoznati u odnosu na ranije filmove niti ih razlikovati kako film odmiče.

Na bazi čega je uopšte jedan film s funkcijom u obrazovanju grupe glumaca postao osnov za franšizu, i kako se moglo pomisliti da će to biti održivo, pitanje je za sebe. Film bi bilo teško pratiti kad se ovoliko likova pojavi džumle čak i da ih igraju glumci koje razlikujemo. Kada su glumci koje viđamo retko, praktično samo kad Filipović režira, onda smo dovedeni na sam rub gledalačke percepcije.

Junacima filma od početka do kraja nije jasno šta im se dešava, ali nije ni publici, i to je možda inovacija u odnosu na uzore koje Filipović ovde krčmi jer to mahom jesu bilo filmovi o dominaciji i kontroli sa jasnim restriktivnim pravilima. Sa trajanjem od 130 minuta od čega efektivno 125, film je nemilosrdan, predug je, istovremeno mu nedostaje sadržaja a da sve što postoji može da se izbaci jer je višak.

Propast na blagajnama koja je usledila otud je potpuno očekivana pošto je teško zamisliti gledaoce koji su ovo izdržali do kraja a nekmoli nekom preporučili bez zle namere.

Jedina dobra stvar koja bi se za ovaj film mogla reći je istovremeno i veoma loša. Naime, ovo jeste pokušaj da se kroz tropey žanrovsku priču, baziranu na jakom filmofilskom ekscesu, kaže nešto o društvenim problemima. I to bi kao koncept zasluživalo podršku da nije do te mere kontraproduktivan sam rezultat. PORED NAS se u tom pogledu može takmičiti sa VOLJOM SINOVLJEVOM po tome koliko je unazadio ideju žanrovskog filma koji želi da bude nešto više od toga u našoj sredini.

Na tom derbiju začelja, u toj komparacij promašenosti VOLJA SINOVLJEVA i PORED NAS svakako vode dvoboj ali me on ne zanima previše jer nikada nisam bio zainteresovan za pravljenje top lista najgorih filmova.

Stevan Filipović je sa ŠEJTANOVIM RATNIKOM delovao kao svetlo na kraju tunela kojim je bauljao srpski film. Četiri bioskopska i jedan televizijski film kasnije deluje kao da je njemu potrebno neko svetlo u ćošku gde je sam sebe saterao. To svetlo je možda činjenica da je ovim filmom konačno uspeo da iscrpi tu loše zamišljenu tetralogiju o jednom razredu i da proba da nastavi dalje. Za tih osamnaest godina, njegova karijera je postala punoletna, pa se nadam da će prema njoj postati odgovorniji.

Ljudi su ispadali govna u raznim režimima, ali ovaj film ipak nosi jednu autentično naprednjačku dimenziju u sebi - Filipović je pored toga što je ispao govno ispao i glup.