THE END

Da 2024. godine nije izašla EMILIA PEREZ, pa čak i da se nije pojavio JOKER - JOLIE A DEUX, verujem da bi zahvaljujući filmu THE END, ona bila smatrana godinom mjuzikla.

Ovo je prvi igrani film, mada ne i prvi igrani zahvat Joshue Oppenheimera, i reč je o ambicioznom i veoma zrelom filmu koji je višeslojan, u intelektualnom pogledu blizak vrhunskom savremenom pozorištu ali u egzekuciji apsolutno sinestetičan. Film je neobičan, i svakako po mnogo čemu jeste eksces, međutim ovo ni u kom slučaju nije neko nesputano iživljavanje čuvenog dokumentariste koji je toliko daleko otišao u svojoj osnovnoj formi da je dobio carte blanche u najekskluzivnijoj, a to je igrani film.

Naprotiv, THE END je film koji ima svoje mesto i apsolutno korespondira sa nečim što već postoji, a potom donosi mnogo toga svežeg.

Ako bismo smeštali THE END u okvir nekih postojećih dela, recimo da je to SNOWPIERCER iz pera Dušana Kovačevića.

Reč je o postapokaliptičnoj priči visoke vizuelne ekspresivnosti i estetizacije koja se fokusira na naizgled "malu" i gotovo prozaičnu porodičnu melodramu, a onda iz toga gradi jednu veliku osudu sveta, pre svega kapitalizma, klasnog poretka i drugih odnosa dominacije.

Priča je kako rekoh vrlo jednostavna u odnosima - porodica koju čine bogati otac, mentalno načeta supruga i sin, sa dvoje sluga već četvrt veka živi u podzemnom skloništu u jednom rudniku soli i tamo su preživeli apokalipsu, čije detalje ne znamo u potpunosti ali shvatamo da je reč o ishodu uništenja prirode u kom je učestvovao sam otac. Porodica se zavetovala da nikoga ne prima više jer je svako pre ili kasnije pokušao da ih ubije, ali kada nađu jednu uplašenu mladu afroamerikanku, otac predloži da se prekrši zavet jer bi, jasno, ona u perspektivi mogla biti nevesta za njegovog sina. Ulazak nove žene u već postavljenu dinamiku, sa ludom majkom, naravno dovodi do očekivano visokih tenzija, ali i mnogih drugih neočekivanih stvari.

Kovačevića sam baš pomenuo zbog toga što scenario koji potpisuju Joshua Oppenheimer i Rasmus Heisterberg (inače vrhunski danski stručnjak i gospodin koji je potpisao neke od njihovih najboljih filmova u proteklih dvadesetak godina) umnogome podseća na njegove svetski priznate komade, ne samo po toj strukturi porodičnog zapleta iz kog se crpi kritika sveta, već i po tom odnosu gde se tipskim likovima pridaju atributi karaktera, odnosno karakterima svojstva tipskih, ali sama mehanika razvoja priče gde se kreće od apsurdne premise a onda se ona razvija krajnje racionalno, sa vrlo blagom dozom apsurda.

Ovo nije komedija, mada je film izuzetno duhovit, i u tom aspektu je takođe kovačevićevski, s tim što smo mi malo zaboravili na taj aspekt njegovog rada. Ni mjuzikl kao žanr u stvari nije izvan opsega njegovih interesovanja jer ovde imamo ono što su kod njega u dramama songovi samo izvedeno kao klasični holivudski mjuzikl.

Porodicu igraju Michael Shannon, Tilda Swinton i George Mackay i nasuprot njiihovoj izafektiranoj igri grupe ljudi koji su izolovani i okrenuti sami sebi, stoji Moses Ingram u ulozi devojke koju su prihvatili i donosi opet jednu izuzetno harizmatičnu rolu, sa jednom dozom životne topline zahvaljujući kojoj vrlo sugestivno deluje kao uljez iz drugog sveta.

THE END funkcioniše na jako mnogo nivoa, on jeste uspela melodrama o porodičnim odnosima u neobičnim okolnostima, jedna priča zatvorene situacije, ali je istovremeno i dekonstrukcija klasnih odnosa kroz pitanje pripadnosti, kao i kapitalizma kroz definisanje tačke u kojoj tačno fazi stoji drumski razbojnik - da li samo na početku ili kroz celo trajanje tog sistema na čijem kraju stoje veoma bogate elite.

Muzičke numere je kao ko-autor radio sam Oppenheimer i vrlo su uspele, mada nemaju pop dimenziju i funkcionišu isključivo unutar narativa i celine. Moses Ingram verovatno najbolje peva od cele podele, ali iz svih Oppenheimer izvlaču uverljivu izvedbu pesama i emociju što je na kraju krajeva najvažnije. Pesme iz ovog filma neće živeti među onma koji ga nisu gledali ali hoće među onima koji jesu.

Joshua Oppenheimer da nije snimio sve ono dokumentarno, sa ovim igranim filmom bi se mogao nametnuti da autor sa jednim veoma značajnim delom. Naravno, ko je gledao Joshuu zna da on nije neki talking heads televizijski ispovednik i da su njegovi dokumentarni filmovi imali u sebi razne "igrane" intervencije na mestu traume itd. Dakle, daleko je on debitanta, međutim, u jednoj ovako ipak klasičnoj strukturi pokazao je zavidnu zrelost.

Svaki novi Oppenheimerov film je praznik, u kojoj god formi da se izražava. Svakako da bih posle ovog voleo da ga ponovo vidim sa ambicioznim igrenjakom koji se savršeno uklopio u big cinema trend na festivalima ove godine, ali je morao da se skloni s puta Audiardu. Ipak, vratiće se on na put i naći svoje mesto.

* * * 1/2 / * * * *