SUNCE NIKAD VIŠE

SUNCE NIKAD VIŠE Davida Jovanovića je veoma zanimljiv, dosledno izveden i solidno realizovan art house film koji meditira o životu u eri ekološkog i društvenog razaranja,

Smešten u blizinu rudarskog kopa, Jovanovićev film govori o dezintegraciji porodice kojoj razum kaže da se odseli iz socijalno i ekološki devastiranog sela koje odumire ali joj srce govori da tu ostane.

Centralni lik kroz koji se prelama je dete kome je naravno srce dominanrno u sagledavanju stvarnosti.

SUNCE NIKAD VIŠE donosi jednu sofisticiranu narativnost koja je neklasična, i izgrađena je kroz ređanje scena koje više objedinjuje atmosfera nego koherentna priča. Kohezija se gradi kroz atmosferu, kroz osećaj gledaoca pre nego kroz velike dramske razvoje i obrte.

Ovo je film čija dramaturgija nije razvijena kroz usko rečeno dramsko, već se gradi drugim sredstvima čime jasno nameće Jovanovića, i njegovog saradnika scenaristu Đorđa Kosića, kao veoma autentične glasove, ali što je još važnije - kao autore koji u stanju da sprovedu u delo jedan ovako složen koncept.

SUNCE NIKAD VIŠE se u tom pogledu izdvaja kao film koji je veoma jasno definisao svoje gabarite, i u jednom skromnom zahvatu pružio mnogo, u pogledu atmosfere ali i značenja, kroz veoma uspelu realizaciju u svim sektorima.

Otud, u sezoni kada je društvo bilo u kolapsu, slanje ovog filma da bude naš kandidat za oskara ne samo da je dobro ilustrovalo u kom se stanju ovde živi, već je ovo bio retko reprezentativan film za te potrebe, a da je proizveden kod nas.

* * * / * * * *

THE END

Da 2024. godine nije izašla EMILIA PEREZ, pa čak i da se nije pojavio JOKER - JOLIE A DEUX, verujem da bi zahvaljujući filmu THE END, ona bila smatrana godinom mjuzikla.

Ovo je prvi igrani film, mada ne i prvi igrani zahvat Joshue Oppenheimera, i reč je o ambicioznom i veoma zrelom filmu koji je višeslojan, u intelektualnom pogledu blizak vrhunskom savremenom pozorištu ali u egzekuciji apsolutno sinestetičan. Film je neobičan, i svakako po mnogo čemu jeste eksces, međutim ovo ni u kom slučaju nije neko nesputano iživljavanje čuvenog dokumentariste koji je toliko daleko otišao u svojoj osnovnoj formi da je dobio carte blanche u najekskluzivnijoj, a to je igrani film.

Naprotiv, THE END je film koji ima svoje mesto i apsolutno korespondira sa nečim što već postoji, a potom donosi mnogo toga svežeg.

Ako bismo smeštali THE END u okvir nekih postojećih dela, recimo da je to SNOWPIERCER iz pera Dušana Kovačevića.

Reč je o postapokaliptičnoj priči visoke vizuelne ekspresivnosti i estetizacije koja se fokusira na naizgled "malu" i gotovo prozaičnu porodičnu melodramu, a onda iz toga gradi jednu veliku osudu sveta, pre svega kapitalizma, klasnog poretka i drugih odnosa dominacije.

Priča je kako rekoh vrlo jednostavna u odnosima - porodica koju čine bogati otac, mentalno načeta supruga i sin, sa dvoje sluga već četvrt veka živi u podzemnom skloništu u jednom rudniku soli i tamo su preživeli apokalipsu, čije detalje ne znamo u potpunosti ali shvatamo da je reč o ishodu uništenja prirode u kom je učestvovao sam otac. Porodica se zavetovala da nikoga ne prima više jer je svako pre ili kasnije pokušao da ih ubije, ali kada nađu jednu uplašenu mladu afroamerikanku, otac predloži da se prekrši zavet jer bi, jasno, ona u perspektivi mogla biti nevesta za njegovog sina. Ulazak nove žene u već postavljenu dinamiku, sa ludom majkom, naravno dovodi do očekivano visokih tenzija, ali i mnogih drugih neočekivanih stvari.

Kovačevića sam baš pomenuo zbog toga što scenario koji potpisuju Joshua Oppenheimer i Rasmus Heisterberg (inače vrhunski danski stručnjak i gospodin koji je potpisao neke od njihovih najboljih filmova u proteklih dvadesetak godina) umnogome podseća na njegove svetski priznate komade, ne samo po toj strukturi porodičnog zapleta iz kog se crpi kritika sveta, već i po tom odnosu gde se tipskim likovima pridaju atributi karaktera, odnosno karakterima svojstva tipskih, ali sama mehanika razvoja priče gde se kreće od apsurdne premise a onda se ona razvija krajnje racionalno, sa vrlo blagom dozom apsurda.

Ovo nije komedija, mada je film izuzetno duhovit, i u tom aspektu je takođe kovačevićevski, s tim što smo mi malo zaboravili na taj aspekt njegovog rada. Ni mjuzikl kao žanr u stvari nije izvan opsega njegovih interesovanja jer ovde imamo ono što su kod njega u dramama songovi samo izvedeno kao klasični holivudski mjuzikl.

Porodicu igraju Michael Shannon, Tilda Swinton i George Mackay i nasuprot njiihovoj izafektiranoj igri grupe ljudi koji su izolovani i okrenuti sami sebi, stoji Moses Ingram u ulozi devojke koju su prihvatili i donosi opet jednu izuzetno harizmatičnu rolu, sa jednom dozom životne topline zahvaljujući kojoj vrlo sugestivno deluje kao uljez iz drugog sveta.

THE END funkcioniše na jako mnogo nivoa, on jeste uspela melodrama o porodičnim odnosima u neobičnim okolnostima, jedna priča zatvorene situacije, ali je istovremeno i dekonstrukcija klasnih odnosa kroz pitanje pripadnosti, kao i kapitalizma kroz definisanje tačke u kojoj tačno fazi stoji drumski razbojnik - da li samo na početku ili kroz celo trajanje tog sistema na čijem kraju stoje veoma bogate elite.

Muzičke numere je kao ko-autor radio sam Oppenheimer i vrlo su uspele, mada nemaju pop dimenziju i funkcionišu isključivo unutar narativa i celine. Moses Ingram verovatno najbolje peva od cele podele, ali iz svih Oppenheimer izvlaču uverljivu izvedbu pesama i emociju što je na kraju krajeva najvažnije. Pesme iz ovog filma neće živeti među onma koji ga nisu gledali ali hoće među onima koji jesu.

Joshua Oppenheimer da nije snimio sve ono dokumentarno, sa ovim igranim filmom bi se mogao nametnuti da autor sa jednim veoma značajnim delom. Naravno, ko je gledao Joshuu zna da on nije neki talking heads televizijski ispovednik i da su njegovi dokumentarni filmovi imali u sebi razne "igrane" intervencije na mestu traume itd. Dakle, daleko je on debitanta, međutim, u jednoj ovako ipak klasičnoj strukturi pokazao je zavidnu zrelost.

Svaki novi Oppenheimerov film je praznik, u kojoj god formi da se izražava. Svakako da bih posle ovog voleo da ga ponovo vidim sa ambicioznim igrenjakom koji se savršeno uklopio u big cinema trend na festivalima ove godine, ali je morao da se skloni s puta Audiardu. Ipak, vratiće se on na put i naći svoje mesto.

* * * 1/2 / * * * *

EMILIA PEREZ

Sinoć sam se osećao nedostojno dok sam gledao novo remek-delo Jacquesa Audiarda.

Naprosto, čak i ako ostavim sebe kao autora po strani i svoje limitrane mogućnosti u spoju sa jednom trećerazrednom industrijom, ovo je čak i za gledalačke kapacitete jedan vrhunski izazov i uživanje.

EMILIA PEREZ je gangsterski mjuzikl, film Jacquesa Audiarda u jednom potpuno novom žanrovskom okviru, kanonski u odnosu na njegov opus a opet toliko drugačiji od svega što je radio. Istovremeno, to je jedno potpuno autonomno i moćno audiovizuelno iskustvo, mimo svih svojih narativnih, autorskih i žanrovskih nadovezivanja na tradiciju.

EMILIA PEREZ je autorski mjuzikl koji donosi uglavnom novu autorsku muziku i vrlo malo apropriranih melodija u pojedinim tačkama, sa stihovima koji izlažu radnju, likove i njihova vrtloženja. Slušao sam pesme i odvojeno od filma, i mogu reći da je ovde reč o muzici koja začuđujuće dobro i mimo očekivanja funkcioniše van filma jer je u njemu samom vrhunski integrisana sa svim tokovima i proističe iz dešavanja. Za jednu pesmu lako mogu pomisliti da bi čak mogla postati i hit odnosno rado slušana do tačke da ljudi ni ne znaju da je iz filma.

Glumci su vokalno ekspresivni, Audiard maksimalno koristi njihove mogućnosti i uključuje sve te kvalitete ali i greške na pravi način. Isto važi i za plesne numere u kojima se Selena Gomez očekivano snalazi ali Zoe Saldana nimalo ne iznenađuje kao glumica koja je do sada puno puta već pokazala da sjajno kontroliše svoje telo.

Otud nije neobično da je uspeo da napravi nešto što smo do sada retko viđali u mjuziklu a to je film povišene ali ipak jasno čitljive žanrovske realističnosti koji uspeva da očuva svoju kaloričnost i da bude obogaćen mjuziklom.

Tome doprinosi vrlo ekspresivna fotografija Audiardovog redovnog direktora fotografije u poslednje vreme Paul Gilhaumea, i on ovde donosi A-game gangsterske stilizacije koju onda prevodi i u visoki glamur mjuzikla.

Mjuzikl sam po sebi još od svojih pozorišnih korena jeste žanr jednostavnije dramske strukture i specifično iskazanih karaktera. Međutim, Audiard ovde sa ekipom scenarista pravi film koji je - u principu - vrlo blizu složenosti pravog gangsterskog ostvarenja. Mjuzikl ovde veoma malo pojednostavljuje stvari a meksički setting i prirodna camp dimenzija narko barona koji je promenio pol u veoma maloj meri donose sapunski eksces užarenih emocija na koje smo navikli ispod reke Rio Grande. Dakle, latino campa ima ne više nego u SCARFACEu, a svakako bitno manje da bi EMILIA PEREZ bio nekakva evrovizijska egzibicija.

Rečju, ovo je jedno stilski i izvedbeno usavršeno ostvarenje koje kombinuje žanrovsku kompetenciju sa onim fudnamentalnim veštinama koje nosi mjuzikl kao žanr visokog holivudskog sjaja.

No, kad smo krenuli od kanonskog Audiarda onda je važno reći da se on uvek bavio baticama koje možda u stvari jedino zadovoljstvo mogu naći u nekom erosu pa i tanatosu drugih batica. Ovde je protagonista batica koji vodi meksički kartel i koji želi da postane žena i ispuni svoju životnu potrebu.

U tome mu pomaže advokatica razočarana u svoj posao jer pomaže krivcima da budu oslobođeni.

U procesu baticine tranzicije, ona nalazi smisao svog posla, da kao pravnica pomogne u postizanju onoga što i jeste cilj advokata - da se kroz dijalektiku dođe do istine. Batica nalazi smisao u tome da nađe istinu svog bića - da je žena.

I deluje da su svi našli u tome nešto za sebe, ali pored hamartije tu je i hibris - najradikalniji Audiardov junak koji iz sfere homoerotizma bukvalno postaje žena, ipak ne može pobeći od svoje želje da bude moćan i do sloma dolazi kada se iz brutalnog narko barona pretvori u antigang aktvistkinju lezbejku.

Ispostavlja se da promenom tela, junaci ne mogu pobeći od svojih najdubljih želja jer one u stvari nemaju pol, ne mogu pobeći od svojih posesivnosti i ne mogu se igrati sa onim što je najdublje - a to je osećaj roditeljstva koji se kod batice pervertira a kod advokatice tinja jer ona nikako ne uspeva da nađe partnera i postane majka.

Audiardov opus čine pre svega odnosi dominacije i situaciono oneobičene melodrame, a ovde sve to dostiže puni eksces, i iskazuje se u formama u kojima se junaci, a i publika sa njima najmanje nadaju.

Političnost ovog filma je veoma specifična. Naime, on jeste zbog cele priče o tranziciji i promeni pola deo jednog dijaloga koji čini savremenu društvenost a to je omasovljenije razmišljanje o tome da ljudi mogu naći rešenje za svoje probleme kroz promene u domenu roda ili čak samog anatomskog izgleda u polnom pogledu. Međutim, ovo nije angažovana priča o tome, promena pola je situacioni okvir u kome se razrađuju odnosi dominacije, finansijske, fizičke i moralne, i činjenica da dominacija oličena u moći narko barona i moći nametljive dobrotvorke zapravo ima isti ishod jer je njeno jezgro u oba slučaja vezano za istu patologiju.

Film na tome ne insistira ali jasno je da bi dobročinstvo glavnog junaka koji postaje junakinja sigurno rezultiralo akumuliranjem i projekcijom političke moći. Stoga možemo reći da je ovo slika sveta u kome kriminal i dobročinstvo imaju isti represivni mehanizam u sebi. 

I da se, od ljubavi i zločina ne može pobeći, kao i uvek kod Audiarda.

* * * * / * * * *