EMILIA PEREZ

Sinoć sam se osećao nedostojno dok sam gledao novo remek-delo Jacquesa Audiarda.

Naprosto, čak i ako ostavim sebe kao autora po strani i svoje limitrane mogućnosti u spoju sa jednom trećerazrednom industrijom, ovo je čak i za gledalačke kapacitete jedan vrhunski izazov i uživanje.

EMILIA PEREZ je gangsterski mjuzikl, film Jacquesa Audiarda u jednom potpuno novom žanrovskom okviru, kanonski u odnosu na njegov opus a opet toliko drugačiji od svega što je radio. Istovremeno, to je jedno potpuno autonomno i moćno audiovizuelno iskustvo, mimo svih svojih narativnih, autorskih i žanrovskih nadovezivanja na tradiciju.

EMILIA PEREZ je autorski mjuzikl koji donosi uglavnom novu autorsku muziku i vrlo malo apropriranih melodija u pojedinim tačkama, sa stihovima koji izlažu radnju, likove i njihova vrtloženja. Slušao sam pesme i odvojeno od filma, i mogu reći da je ovde reč o muzici koja začuđujuće dobro i mimo očekivanja funkcioniše van filma jer je u njemu samom vrhunski integrisana sa svim tokovima i proističe iz dešavanja. Za jednu pesmu lako mogu pomisliti da bi čak mogla postati i hit odnosno rado slušana do tačke da ljudi ni ne znaju da je iz filma.

Glumci su vokalno ekspresivni, Audiard maksimalno koristi njihove mogućnosti i uključuje sve te kvalitete ali i greške na pravi način. Isto važi i za plesne numere u kojima se Selena Gomez očekivano snalazi ali Zoe Saldana nimalo ne iznenađuje kao glumica koja je do sada puno puta već pokazala da sjajno kontroliše svoje telo.

Otud nije neobično da je uspeo da napravi nešto što smo do sada retko viđali u mjuziklu a to je film povišene ali ipak jasno čitljive žanrovske realističnosti koji uspeva da očuva svoju kaloričnost i da bude obogaćen mjuziklom.

Tome doprinosi vrlo ekspresivna fotografija Audiardovog redovnog direktora fotografije u poslednje vreme Paul Gilhaumea, i on ovde donosi A-game gangsterske stilizacije koju onda prevodi i u visoki glamur mjuzikla.

Mjuzikl sam po sebi još od svojih pozorišnih korena jeste žanr jednostavnije dramske strukture i specifično iskazanih karaktera. Međutim, Audiard ovde sa ekipom scenarista pravi film koji je - u principu - vrlo blizu složenosti pravog gangsterskog ostvarenja. Mjuzikl ovde veoma malo pojednostavljuje stvari a meksički setting i prirodna camp dimenzija narko barona koji je promenio pol u veoma maloj meri donose sapunski eksces užarenih emocija na koje smo navikli ispod reke Rio Grande. Dakle, latino campa ima ne više nego u SCARFACEu, a svakako bitno manje da bi EMILIA PEREZ bio nekakva evrovizijska egzibicija.

Rečju, ovo je jedno stilski i izvedbeno usavršeno ostvarenje koje kombinuje žanrovsku kompetenciju sa onim fudnamentalnim veštinama koje nosi mjuzikl kao žanr visokog holivudskog sjaja.

No, kad smo krenuli od kanonskog Audiarda onda je važno reći da se on uvek bavio baticama koje možda u stvari jedino zadovoljstvo mogu naći u nekom erosu pa i tanatosu drugih batica. Ovde je protagonista batica koji vodi meksički kartel i koji želi da postane žena i ispuni svoju životnu potrebu.

U tome mu pomaže advokatica razočarana u svoj posao jer pomaže krivcima da budu oslobođeni.

U procesu baticine tranzicije, ona nalazi smisao svog posla, da kao pravnica pomogne u postizanju onoga što i jeste cilj advokata - da se kroz dijalektiku dođe do istine. Batica nalazi smisao u tome da nađe istinu svog bića - da je žena.

I deluje da su svi našli u tome nešto za sebe, ali pored hamartije tu je i hibris - najradikalniji Audiardov junak koji iz sfere homoerotizma bukvalno postaje žena, ipak ne može pobeći od svoje želje da bude moćan i do sloma dolazi kada se iz brutalnog narko barona pretvori u antigang aktvistkinju lezbejku.

Ispostavlja se da promenom tela, junaci ne mogu pobeći od svojih najdubljih želja jer one u stvari nemaju pol, ne mogu pobeći od svojih posesivnosti i ne mogu se igrati sa onim što je najdublje - a to je osećaj roditeljstva koji se kod batice pervertira a kod advokatice tinja jer ona nikako ne uspeva da nađe partnera i postane majka.

Audiardov opus čine pre svega odnosi dominacije i situaciono oneobičene melodrame, a ovde sve to dostiže puni eksces, i iskazuje se u formama u kojima se junaci, a i publika sa njima najmanje nadaju.

Političnost ovog filma je veoma specifična. Naime, on jeste zbog cele priče o tranziciji i promeni pola deo jednog dijaloga koji čini savremenu društvenost a to je omasovljenije razmišljanje o tome da ljudi mogu naći rešenje za svoje probleme kroz promene u domenu roda ili čak samog anatomskog izgleda u polnom pogledu. Međutim, ovo nije angažovana priča o tome, promena pola je situacioni okvir u kome se razrađuju odnosi dominacije, finansijske, fizičke i moralne, i činjenica da dominacija oličena u moći narko barona i moći nametljive dobrotvorke zapravo ima isti ishod jer je njeno jezgro u oba slučaja vezano za istu patologiju.

Film na tome ne insistira ali jasno je da bi dobročinstvo glavnog junaka koji postaje junakinja sigurno rezultiralo akumuliranjem i projekcijom političke moći. Stoga možemo reći da je ovo slika sveta u kome kriminal i dobročinstvo imaju isti represivni mehanizam u sebi. 

I da se, od ljubavi i zločina ne može pobeći, kao i uvek kod Audiarda.

* * * * / * * * *