LOST COUNTRY

LOST COUNTRY Vladimira Perišića u izvesnom smislu možemo posmatrati kao produžetak rada albanskog umetnika Anrija Sale koji je u video radovima preispitivao odnos svoje majke sa režimom Envera Hoxhe.

U vreme kada je Salin rad bio aktuelan, često je u šali pominjano da bi Vladimir Perišić mogao snimiti tako nešto kao umetnik koji ima najdirektnije pretke u Miloševićevoj vlasti, i to se na kraju i desilo. Ne znam da li je kritika postavljala LOST COUNTRY u kontekst rada Anrija Sale, ali verujem da jeste jer su paralele prosto takve da se ne mogu izbeći.

U svom drugom celovečernjem filmu, Vladimir Perišić konstruiše fikciju u odnosu na istorijske događaje. Dok je u filmu ORDINARY PEOPLE pravio priču u srebreničkoj tragediji pokušavajući da se fokusira na banalnu mehaniku zločina, ovde se bavi sudbinom deteta poznate Miloševićeve političarke u periodu studentskih protesta.

Nota bene, Perišić je stariji nego što je ovo dete iz filma tako da film u tom pogledu nije autobiografski i samim tim je bitno manje autentičan jer je generacijski aspekt dosta bitan kad se neko suočava sa porodičnom prošlošću, međutim, LOST COUNTRY jeste njegovo suočavanje sa ulogom svoje majke u Miloševićevom režimu, ništa manje.

Dakle, reč je o jednom delu u kom su lični i ideološki ulozi veliki, ali partija u kojoj su se na talonu našli tako jaki štihovi ostala je drugorazredna.

Perišić je završio filmsku školu u Francuskoj i on je pre svega deo francuske kinematografije, to ne smemo nikada zaboraviti. Scenario za ovaj film pisala je sa njim ni manje ni više nego Alice Winocour, jedna od aktuelnih evropskih rediteljki kojoj se možda smeše i holivudske perspektive. Sve u ovom filmu je otud "tri broja veće" od bilo čega što poznajemo u srpskom filmu - konačno film je prikazan u Kanu što je za naše filmove i dalje neverovatan podvig. 

Ali ovaj film u stvari, po mnogo čemu, nije "naš", ne samo produkciono ili po statusu reditelja, nego i estetski.

Naime, teško je zamisliti da neko ko iole vlada srpskim jezikom može da dopusti da mladi glumci u ulogama klinaca ovako ravno izgovaraju svoje rečenice, osim ako ne računa da njihov ravan izgovor zapravo nekome može da ne znači ništa, a to su stranci, i da su u stvari oni tretirani kao Kusturičini Romi koji u kadru govore jedno a u titlu ono što autor treba. Glavni mladi junaci u kadru su tela sa minimumom ekspresije, i osnovni disbalans se javlja kad se nasuprot njih pojave glumci, recimo Jasna Đuričić koja svoju ulogu gradi klasičnim sredstvima, i onda imamo utisak kao da gledamo dva filma, jedan u kom ljudi silom rade nula ekspresije zarad nekog koncepta i drugi u kom glumci igraju "normalno" i, moram dodati, jako dobro.

Isto tako, uprkos tome što ljudi u svakodnevnom govoru, sigurno izgovaraju mnogo više opštih mesta nego u dobrom dramskom tekstu, ovde ima zaista nadrealnih dijaloga tipa sede tri školska druga koji se znaju ceo život i jedan kaže kako mu je otac "primoran da prodaje električne aparate na buvljaku iako je diplomirani politikolog ali za njega ovde nema posla".

I to kaže tako ravno, kao što i ostali dijalozi zvuče kao da su prepisani iz udžbenika za učenje jezika ili iz novina. U tom smislu, jako je interesantno videti kako Jasna Đuričić uspeva da nam "proda" ovakve dijaloške nebuloze jer je naprosto dobra glumica i može da nam priča telefonski imenik pa da to bude zanimljivo.

A ovde ima jakog vajba telefonskog imenika u dijalozima.

Međutim, sam scenario je zapravo postavljen konvencionalno kao priča koja ima početak, sredinu i kraj, dakle nema tu one neke usiljene potrebe da se "zarobi život" u svojoj bezobličnosti i sl. Ovde imamo jednu porodičnu melodramu koja je mogla biti pre svega autentičnija, ako imam u vidu autorov pristup izvorima koji je bez presedana. Ali, i bez toga, ovo je film koji prosto ima potencijala za crossover, naročito da je ekspresivnije glumljen.

Sa ovim raznim stilskim nedoslednostima nastavlja se i van glume, pa ih imamo i u kadriranju koje je jednostavno, bez nekog radikalnog koncepta ali sa smenjivanje krajnje konvencionalno postavljenih scena i nekih koje žele da budu bazirane na kontinuiranijim kadrovima, iako bez tehničkih bravura.

Faktura slike je interesantna jer ima neku pohabanost, neki utisak starog raubovanog materijala, valjda da bi se svemu dala neka patina prošlosti. Nisam siguran da shvatam krajnji cilj ove intervencije ali ne mogu reći ni da mi je previše smetala.

Nažalost, francuski film se završava jednim srpskim besciljnim ishodom. Srpski element je uspeo da donese dosta toga lošeg u dramaturgiji, a opet nedovoljno u pogledu autentičnosti priče.

LOST COUNTRY nije film koji je skroz nezanimljiv za gledanje i umnogome ima jak vanfilmski značaj, ali morao je biti doslednije i veštije realizovan i pre svega promišljeniji.

* * / * * * *