OVER THE EDGE

Jonathan Kaplan je prvi uspeh za studije snimio za Orion, tada u distributivnom aranžmanu sa Warnerom, u filmu OVER THE EGDE.

Ovaj film iz 1979. godine okupio je Kaplanove najbolje momke, pre svega Andy Davisa kao direktora fotografije, i izgradio je jednu vrlo zanimljivu priču o nezadovoljstvu tinejdžera u kraju gde je napravljeno plansko naselje bez sadržaja za mlade.

Tema je jako zanimljiva, za početak jer je film postavljen kao problemska društvena kritika i govori u suštini o jednom psihološkom i kulturalnom problemu delinkvencije koji proizlazi iz urbanističke greške. 

Dakle, napravljene su stambene jedinice i doseljen je narod kome nije obezbeđen život. Mladi se socijalizuju u lokalnom "centru za rekreaciju" koji im zapravo postaju hub iz kog kreću u vandalizam i politoksikomaniju.

Kaplanov film želi da nas ubedi u svoje mlade junake i njihove roditelje, ali se završava jednom katarzičnom scenom rušilačkog protesta dece protiv roditelja koja odvodi sve u domen "povišenog realizma".

Kaplan se odlično snalazi u svim zadacima koji su ovde postavljeni pred njega. Ima ubedljivo iskazanu kontrakulturu, sa dobrim skorom Sola Kaplana i soundtrackom na kom se čuju od Ramonesa do Carsa. Izraz je propulzivan - Kaplan i Davis se kreću sa junacima i uprkos raznim nepodopštinama koje klinci rade, uspevaju da očuvaju taj duh mladalačke avanture. Ambijent je dočaran sugestivno, i taj povišeni realizam pomešan sa određenim naturalističkim detaljima daje dobre rezultate.

Scenario na kom je učestvovao i čuveni Tim Hunter je vrlo zanimljiv ali reklo bi se čak i konvencionalan spram onoga što u filmu Kaplan sprovodi sa mladom podelom u kojoj debituje Matt Dillon, recimo.

Ako imamo u vidu da je različiti film u svakom pogledu, zanimljivo je da mi je iz nekog razloga ovaj rad evocirao uspomenu na WILD IN THE STREETS Barry Sheara koji je naravno potpuno drugog usmerenja jer je to upozoravajuća satira a ovo ipak problemski film sa jednim upbeat duhom unutar depresivnog problema. Čini mi se da je ključ evokacije uspomene (pod tim zaista mislim na krajnje ličnu emociju koju mogu da ispoljavam ovde u dnevniku ali ne bih da pišem konvencionalnu kritiku) u tom stvaranju osećaja raslojavanja društva u kom deca ustaju protiv odraslih. E sad, Shear odlazi u jednu nadgradnju toga koja nije stricto sensu životno uverljiva i iskoračuje iz realizma kao projekcije odnosa, a Kaplan ipak ostaje u širim okvirima toga, iako definitivno odlazi u povišenje.

OVER THE EDGE je film koji je u svoje vreme sigurno zasluživao najveće pohvale. Nije ga vreme toliko osporilo koliko su mu razni slični filmovi koji su se pojavili u međuvremenu otupili emocionalni efekat. Tako da je meni realan utisak bio oko * * * ali istorijski gledano ovaj film ne zaslužuje manje od * * * 1/2.