Posle celih petnaest godina, dobili smo priliku da vidimo drugi u potpunosti igrani i fikcionalni film Mladena Đorđevića. A da se ne lažemo, ni od BEČKOG HAUSTORA iz 2020. godine nije prošlo malo, naročito imajuči u vidu šta smo svi zajedno prošli od kolektivnog smeha na natpis firme Corona na špici tog filma do danas.
Ono što smo dobili jeste film Mladena Đorđevića ne samo kao činjenica već kao suština. Reći za ovaj film bilo šta drugo sem da je "film Mladena Đorđevića" bilo bi pogrešno jer ovo je rad koji izmiče klasifikacijama. Sam zaplet filma bi mogao da se opiše kao mešavina socijalne melodrame, problemskog filma i horora ali konačni rezultat nije ni zbir tih elemenata pa čak ni njihovo smenjivanje po deonicama. Ovaj film je nešto drugo, on je žanr za sebe a samo se sticajem okolnosti bavi nečim čime se bave drugi žanrovi i forme.
Ovaj film je autentična autorska vizija i išao bih toliko daleko da ga nazovem anti-žanrovskim filmom. Naime, u njemu žanr postoji najpre kao naše stereotipno očekivanje kako nešto treba, može i uglavnom biva obrađeno i Đorđević te stereotipe razbija.
Štaviše, film je veoma zanimljiv na tom metafilmskom nivou odakle vrši pritisak nadole, prema radnji.
Dakle, ovo je film koji bismo u pogledu onoga što bi publika mogla očekivati od "filma kao robe" mogli definisati kao art house. Pa ipak ako odete da ga gledate dobićete film koji je vrlo prijemčiv, sa pričom koju možete da pratite i razumete i koja vas angažuje kao gledalaca na pretvarajući gledalačko iskustvo u neki prazan hod na ekranu zadužen da nam bude screen saver za neke naše kontemplacije. Zašto onda ovaj film ne proglasimo repertoarskim? Pa pre svega zbog toga što istovremeno odudara od vizuelnog i narativnog žargona u kom bi se ovakve priče i na nivou i celine i na nivou pojedinačne radnje realizovale.
Rečju, gledalac sve vreme ima šta da gleda ali mu forma ne diktira šta je to tačno. Zaključak donosi sam.
Na ekranu su - za razliku od PORNO BANDE koja je otkrivala mahom nove glumce - sada veterani tog jugoslovenskog koprodukcionog ali i ranijeg poznog crnotalasovskog filma. Od Leona Lučeva i Tamare Krcunović kao izrazitih predstavnika ovog prvog do Olivere Viktorović kao predstavnice onog drugog, Đorđević pravi "zvezdanu" podelu od ljudi koji bi ovakve likove trebalo da igraju "u snu" a onda od njih pravi nešto što oni nikada ranije nisu bili.
Od Leona Lučeva koji je od igranja u raznim regionalnim filmovima dobio neki opšti jugoslovenski akcenat i rečnik, ni srpski ni hrvatski, kao slovenački funkcioner u SFRJ do Olivere Viktorović koja je provela život igrajući neke žene sa margine - Đorđević pravi spolja gledano isto a iznutra različito.
Đorđević medutim dopušta da i pritisak odozdo oblikuje film. Priča prati grupu meštana jedne srpske varošice koji se godinama uzalud bune protiv lopovske privatizacije nekadašnje socijalističke fabrike koja je u međuvremenu rezultirala i pogibijom njihovih najmilijih. Prepušteni samo sebi oni uzaludno prave skupove, nadaju se sudskom epilogu, sve dok se ne pokavi enigmatični meštanin za kog se govorka da je bio u sekti, premda on kaže da je to samo bila terapijska grupa i uz pomoć spoja tradicionalnog sujeverja i satanizma uspeva da probudi snagu koju nisu ni znali da nose u sebi i da je usmere u svoju viziju emancipacije.
Ovo je priča o mestu i o ljudima za koje bi se narodno reklo da su zaboravljeni i od boga i od naroda. U toj zapuštenosti ne čudi što se okreću okultizmu, ali ostaje pitanje, da li će ih se i nečastivi setiti a ako ih se i seti, da li će im istinski posvetiti ili će biti nečastiv kako mu sam opis kaže?
Đorđević ovde govori o ljudima koje su država i crkva, sekularnost i duhovnost zaboravili, upitani smo da li će ih tamna strana možda uzeti pod svoje. Ali ako su oni mimo svih vrednosti, izvan bilo kog poretka, zašto bi ih se žanr setio i postavio ih u svoju strukturu.
Otud, Đorđević svojim likovima ne daje priliku da nađu smisao i red čak ni na filmu. I u njemu oni ostaju samo sa nagoveštajima nekih sudbina koje su rezervisane za likove sa više sreće.
Ne čudi da ove likove izbačene iz balansa i poretka kao jedini referentni sistem drži rijaliti, savremena melodrama koju čine marginalci u nekoj sličnoj vrsti limba gde više niko ne zna gde se završava život i počinje emisija, gde se završava istina a počinje laž. Kroz odnos rijalitija i junaka na slobodi, Đorđević zapravo gradi dihotomiju dve vrste limba - jednog strogo kontrolisanog i jednog entropičnog, jednog u kome se od ljudske bede i haosa može ostvarivati egzistencija i jednog u kom ne može.
Sa tim spojem nečega gde film stalno u svom izrazu i prikazu stvarnosti "nešto jeste i nešto nije", najbliža referenca je upravo Brecht gde on koristi zaplete dobro skrojenih komada prepune melodramskog ekscesa sa zahvatima kojima razbija iluziju i identifikaciju kako bi publika intelektualno percipirala sadržaj. Pa ipak i njemu se dešavalo da hteo on ili ne, publika na kraju MAJKE HRABROSTI plače.
Tako i sa RADNIČKOM KLASOM, zalutali ste u ovaj film ako očekujete žanr, zalutali ste u bioskop ako ga ne očekujete. Kao što junaci ovog filma gledaju rijaliti tako i gledaoci ovog filma gledaju ovaj film u potrazi za smislom. A njega i ima i nema za sve one koji su napušteni.
Kao što gledaoci u devetomesečnim ciklusima, koji traju onoliko koliko i trudnoća, pokušavaju da isprate "jedan život" u rijalitiju i dobiju uverenje da ono što dolazi posle jeste budućnost, tako nas ovaj film podseća da možda nije baš tako, da ono što dolazi posle možda nije budućnost, da nije svako imao sreće da mu se životna priča na filmu posloži po konvenciji i tom filmskom intervencijom nam ponajbolje dočarava izgubljenost svojih likova.
Otud i potiču reakcije gde su gledaoci svedeni na nivo dece gde svoje eventualno nezadvoljstvo filmom iskazuju kroz svoje nezadovoljstvo formom jer nisu dobili ovo ili ono.
Međutim, to i jeste dragocenost rukopisa Mladena Đorđevića. On jeste akademski obrazovan, dakle školovan, filmski reditelj ali nije tehničar filma već zbilja autohtoni autor. Otud i zahteva gledaoca koji nije tehničar gledanja već neko ko može da se skroz otvori. A takvih je realno vrlo malo preostalo.
Evo ja prvi sam primer tehnologa recepcije.
Međutim, kada se taj skriveni scenarista i reditelj u nama umiri posle gledanja ovog filma, shvatiće koliko smo privilegovani da imamo ovakvog autora kod nas.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment