Damiano Damiani nije bio gadljiv ni na jedan žanr.
Otud ne čudi da je njegov prvi film pisao Cesare Zavattini, scenarista koji je obeležio italijanski neorealizam, kojim se Damiani nije bavio previše, ali svakako da se na to oslonio u nekoliko navrata. U svom prvom filmu on snima jednu kriminalističku priču u formi ali u suštini psihološko-socijalnu u svom sadržaju. Ovde nema elemenata neorealizma u estetici. Štaviše, Damianijev Rim je prikazan mnogo pre jedna urbana celina "belih telefona", ali postoji jedan drugi zapravo ključni aspekt realizma a to je definisanje odnosa među pojavama i događajima.
Pogrešno je, po mom mišljenju, ono što mnogi kritičari naglašavaju kako ovim filmom Damiani antizipira ceo poliziotesschi žanr pa i svoje filmove koje je u njemu snimio. U ovom filmu dobijamo deo onoga što je Damiani unosio u žanr, a to je pokušaj da se, koliko je to moguće, seciraju društveni odnosi, ali ako se ovde išta anticipira, to su pre njegova interesovanja nego format žanra koji će kasnije nastupiti.
Dakle, ovo je u osnovi priča o policijskoj istrazi ubistva prostitutke ali njeni protagonisti su mladi lepotan sumnjivog zanimanja koji je pred ženidbom za bogatu naslednicu i dvanaestogodišnja devojčica koja je zaljubljena u njega i ucenjuje ga da je prihvati jer ga je videla kako je izlazio iz žrtvinog stana.
Damiani se odlično poigrava time što niko zapravo ne zna šta se desilo i ko je šta video i između devojčice i protagoniste gradi zanimljiv odnos.
Samo u zavšrnici, film potone iz jedne urbane melodrame u neko maltene agatakristijansko rasplitanje, i uprkos tome što sama završnica i razrešenje nose nepatvorenu snagu, nemaju formalnu eleganciju dotadašnjih dešavanja.
Ipak, reč je o vrlo solidnom debiju koji je sigurno bio još snažniji u svoje vreme i otvorio je Damianiju mnoge prilike.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment