KIM NOVAK'S VERTIGO

Alexandre O. Philippe imao je priliku da u Veneciji 2025. premijerno prikaže dokumentarni film KIM NOVAK'S VERTIGO i da ona sama uveliča tu premijeru.

Sa velikom pažnjom sam čekao ovaj film jer je Kim Novak meni ne samo najomiljenija hičkokova plavuša već i jedna od omiljenih diva svoje epohe u Holivudu koja je ne samo igrala u puno filmova koje volim već je mnoge od njih i unapredila.

Naravno, Hitchov VERTIGO je sam po sebi eksteritorijalan film u odnosu na sve, ali sad mimo njega, meni je njena najdraža rola u potcenjenom ali ne sasvim neotkrivenom filmu Billyja Wildera KISS ME, STUPID, u čiju snagu me je uveo Uroš Stojanović.

Iako u ovom filmu imamo samo jedan kratak klip iz tog filma i nije bio tretiran kao važan, čini mi se da je u ovoj priči Wilder pobedio Hitcha.

Naime, film je sačinjen od toga da Kim Novak manje-više nešto mrsi o svom životu i karijeri, pokušava da definiše pojmove i u tome vrlo retko uspeva, a kad se dođe do samog VERTIGOa stvar se pretvara u prilično cringy prenemaganje i foliranje gde ona pod stare dane pokušava da odglumi neku duboku sudbinsku povezanost s tim filmom,

Ako imamo u vidu da je Kim Novak osoba koja posle mase hirurških zahvata ne liči na sebe, neko ko već ima posmrtnu masku umesto lica, ali ta maska nije izvajana po njenom licu već je zategnuta kao bubanj, i kada se na to doda često prenaglašena, naivno odšmirana uloga sebe - šta je ovo drugo nego SUNSET BLVD.?

Dakle, Billy je možda potcenjen i KISS ME. STUPID je dat kao kratka ilustracija da su je muškarci gledali kao meso ali na kraju sve ovo mnogo više na njegove studije eluzivnih holivudskih diva nego na Hitchovo remek-delo.

E sad, Philipe ima pristup insertima i jako dobroj arhivi i malo se igra umetnosti time što pušta Kim Novak da drobi, umesto da to malo strukturira, ali to je valjda cena pravljenja tog savremenog "umetničkom" dokumentarca nasuprot televiziji.

Ironija je da se film na kraju našao na BBCu i to ne samo kao televizijski dokumentarac već kao deo dokumentarne serije ARENA.

U svakom slučaju, vrednovaću ga kao film jer kao film je krenuo i kao takav je do sada tretiran.

Realan domet ovog dela je * *.

Ali, imajući u vidu temu, arhivu i ko je sniman, a Kim Novak zaista nije mnogo prisutna u javnosti, može se smatrati da ima značaj za * * *.

ZALAZAK

Ko nije bio u "staroj fazi" centra dr Simo Milošević nije bio ozbiljan invalid u bivšoj SFRJ, ko nije bio u "novoj" nije bio filmski radnik, jer tamo su smeštani gosti filmskog festivala.

Kada su pre ravno pedeset godina norveški pacijenti krenuli da dolaze u Igalo, pokrenula se potreba za novijom luksuznijom zgradom i ona je puštena u rad pre četrdeset godina kao jedan tada hipermoderni centar sa natpisima na dva jezika.

Naravno, ekipa iz "stare faze" je smatrana više hardkor i pacijenti su neumitno radi nekih stvari morali da odu i tamo gde su O.G. invalidi obitavali. Jedina veća hardkor ekipa je bila ona iz RVI ali to je već druga priča.

Međutim, prošlo je vreme i sada je "nova faza", nekada vrhunac medicinske usluge i luksuza u SFRJ, postala jedan od onih socijalističkih behemota o kojima se snimaju filmovi za Beldocs, poput Hotela Jugoslavija ili Sava cemtra.

Miloš Jaćimović se ne bavi ovim aspektima istorije koje sam pomenuo već opisuje život jednog specifičnog mehanizma koji čine sam objekat, ljudi koji u njemu rade i ljudi koji se u njemu leče.

Ako bude u nekom repriznom programu Beldocsa, nemojte ga propustiti. ZALAZAK je zanimljivo audiovizuelno iskustvo, i uspeo primer estetike modernog dokumentarca kome je informativnost sekudnarna.

* * * 1/2 / * * * *

WIELKI SZEF

Tomasz Wolski je u filmu WIELKI SZEF bavi životnom pričom Leopolda Treppera, jednog od šefova čuvenog Crvenog orkestra, sovjetske agenture u Zapadnoj Evropi koja je operisala od tridesetih do posleratnih vremena.

Trepper je po završetku rada vraćen u SSSR i uhapšen a potom je praktično otišao iz Poljske zbog antisemitskog afekta koji je u jednom trenutku zahvatio ovu zemlju.

U pokušaju da nađe svoje mesto u svetu, Trepper se obreo u Francuskoj gde je Crveni orkestar ordinirao što ga je sada dovelo u novi vid progona, tamo je doživljen kao špijun i subverzivac.

Wolski gradi svoje filmove iz arhive, doduše ovde ima dosta televizijskih materijala i intervjua tako da ovo nije klasičan talking headsa ali je više talky nego što smo od Wolskoga navikli.

Priča je zanimljiva, s tim što Wolski ima teškoće da u svemu izgradi koherentan narativ u pogledu dinamike. Materijal je uvek zanimljiv da se gleda ali sam narativni tok ima teškoće da se uspostavi jer je ovo zapravo film o mnogo toga, i onda nije jednostavno uspostavljati narativ iz arhive.

No, ako imamo u vidu rigidnost postupka koju Wolski gaji, onda je tim pre i sa tim teškoćama ovo veoma ozbiljan i pedantan rad.

* * * / * * * *

ELLROY VS LA

James Ellroy je odavno prepoznat od autora dokumentarnih filmova kao potentan sagovornik koji može da bude okosnica celog filma, jer ako nije, verovatno je da će zaseniti sve ostale koji se tu pojave.

U tom pogledu, ELLROY VS LA je pre svega značajan kao svež razgovor sa Ellroyem, snimljen 2024. godine. U njemu on pokriva sve ključne tačke svoje životne priče, traumu zbog majčine smrti koju povezuje sa slučajem Black Dahlie, delinkventsko odrastanje, fascinaciju Los Anđelesom iz prošlosti koga više nema i kog novi LA ni približno ne može da zameni.

On to sve govori svojim hipnotičkim melodičnom govorom, koji nam je poznat od ranije i nije se izgubio. Sam sadržaj priče je hardkor fanovima najvećim delom ali ne i u celosti poznat. Kao i sam glas.

Ono što reditelj Francesco Zippel donosi kao inovaciju jeste da i on prepoznaje tu melodiju Ellroyevog glasa. U vizuelnom pogledu, ovo je talking head documentary oslonjen na verbalnost koju Zinpel pokriva zanimljivom arhivom koja ima u sebi neku estetičnost izvan neke tipične rekonstrukcije premda nije ni apstraktna ni ideativna u užem smislu. Međutim, u zvučnom pogledu donosi ključni kvalitet.

Naime, uz Ellroyev govor, uporedo džemuje čuveni italo cinematic funk bend Calibro 35 koji se bavi fetišizacijom stila italijanskih funky skorova iz raznih italo žanrova, među kojima su pre svega Giallo i Poliziotteschi. Ellroy je pisac krimića, i hardboileda pre svega koji je poznat u Evropi, ali je uglavnom krajnje minorno, na nivou video radova ili studentskih filmova i ekranizovan ovde.

Dakle, sam Ellroy nema mnogo dodira sa filmovima koji inspirišu Calibro 35. Ali, oni opet imaju veze sa njim, tako da taj sešn daje filmu veoma upečatljivu atmosferu i čini ga da se bitno izdvoji od onih Ellroyevih ispovesti koje su zabeležene do sada.

* * * / * * * *