YEK TASADOF-E SADEH

Evo već cela četvrt veka živim u svetu u kom je Jafar Panahi bitan reditelj.

Od DAYEREHa do YEK TASADOF-E SADEH susrećemo se povremeno, ređe nego što bi trebalo, češće nego što mi prija. Bio bih neiskren kada bih rekao da povremeno Jafar nije bio blizu dobrog filma, a to mahom vezuje za prilike kada je snimao svoje "urbanije" filmove.

U svojoj novoj iteraciji, Jafar snima parafrazu LA MUERTE Y LA DONCELLA čileanskog pisca Ariela Dorfmana, koju znamo kao komad koji je inspirisao film Romana Polanskog DEATH AND THE MAIDEN. I ovde Jafar propušta Dorfmanovu premisu žrtava koje "obrađuju" mučitelja iako nisu sigurni da je to zaista on, kroz tu dozu svog crnog humora i atmosfere iz "urbane faze".

I to je najvećim delom filma, ako je čovek u inkluzivnom raspoloženju,podnošljivo. Iranski film ne u najboljoj formi ali svakako ne i u onoj najstrašnijoj, a i tehnika je malo napredovala pa ne izgleda sve kao da im je kamera upala u blato. 

I onda, Jafar dođe do završnice, dijaloške situacije u jednom kadru kad svi junaci ispričaju sve što su imali i, jebiga, tu se ipak ispostavi da je ozbiljan moron.

YEK TASADOF-E SADEH je film koji senzibilitetski umnogome zaista nije odbojan zapadnom gledaocu, nije ovo više onaj Panahi koji dolazi kao komplementarna sila nedodirljivom Kiarostamiju. Ovo je modernizovan, osvežen Panahi spreman za izvoz.

Međutim, kad dođe ta završna scena koja je po meri, osećaju za elementarni ukus, toliko strašna, toliko plakatska, toliko jednodimenzionalna, da sva dobra volja izgrađena pre toga - jednim delom jer me je Panahi već umorio, pada u vodu.

* * / * * * *