SIRAT

SIRAT je film u kom se prvi kadar koji ima neke veze sa pričom desi u sedmom minutu filma. Doduše, kako je ovo evropski fondovski film, bar minut i po prođe u nabrajanju svih fondova koji su ga pomogli. Dakle, recimo u petom-šestom minutu "krtine" imamo prvi kadar koji ima neke veze sa pričom.

Naravno, film ne mora imati priču, ili može da je ima ali da mu izraz ne bude narativan. Međutim, SIRAT zapravo jedino što ima je priča i bez tog pripovedačkog okvira koji je mahom situacioni, zapravo nema filma.

U jednoj kritici neko je poredio SIRAT sa Cluzotovim masterpisom LA SALAIRE DE LA PEUR. To poređenje je kao da uzmete film sa Radošem Bajićem u kom Sekula vozi moped i uporedite ga sa TERMINATORom 2 jer u njemu dečko vozi kros-motor.

U filmu postoji jedna scena nekakve napetosti, koju u toj fazi ove gledalačke agonije više ni ne znamo kako da percipiramo - kao metaforu ili kao suspense, u tom trenutku odavno ne znamo šta gledamo, koja bi mogla nekoga eventualno u šali podsetiti na Cluzota, ali navesti taj film u bilo kom kontekstu kao referencu pokazuje da živimo u vremenu kad se zaista debili bave filmskom kritikom u uticajnim reputacijom, jer prosto to je postao neplaćen posao i njime se bave neki grebatori u potrazi za akreditacijama i smeštajem.

Jedna kritika naravno ne znači ništa, ali može poslužiti da konstatujemo u kom stepenu debilizacije recepcije filma mi egzistiramo i kako to utiče na stepen debilizacije produkcije.

Ono što je najtužnije od svega jeste činjenica da je sve što gledamo u ovom filmu bajato. Ovako nešto je stilski snimao recimo Ulrich Seidl u svoje vreme u svojoj trećesvetskoj fazi. S podelom u kojoj se ne zna ko je vizuelno i glumački odvratniji, da li Sergi Lopez, šmirolog za kog sam mislio da smo ga prebrinuli pre dvadesetak godina ili intencionalno skupljena podela nekih inkluzivno skupljenih građana koje su očigledno namerno birali da bi film "začudan" i sirov, SIRAT valjda želi da bude provokativan jer publika zbilja odavno nije videla neke raspade u kadru.

Kad je počeo film, pala su mi na pamet dva francuska filma iz Audiardove orbite, kao superiorni primerci. Do kraja filma iskreno bilo me je sramota što sam uopšte pomislio da se SIRAT sa bilo kojim od njih može pominjati, makar i kao loš primer.

Činjenica da je Mendoncin film u igri za "oskara" predstavlja sjajan uvod i za SIRATovo uključivanje u istu tu konkurenciju. To su filmovi koji zbilja zaslužuju da se nadmeću.

* 1/2 / * * * *