Britanski filmski i televizijski veteran Michael Tuchner snimio je istinitu priču o potapanju broda Rainbow Warrior po scenariju koji potpisuju Martin Copeland i Scott Busby. Sećam se 1993. kad je ovaj film izašao kako ga je Sky gromoglasno najavljivao i zbilja reč je o solidnom televizijskom filmu koji uspeva da dosta jasno prikaže kako su stvari tekle oko pripreme napada DGSE na inače mirnom Novom Zelandu, gde nema terorizma i o toku istrage koja je usledila.
Sam Neill igra inspektora koji je ozbiljno shvatio celu stvar i izgurao je do kraja uprkos političkim neizvesnostima a Jon Voight igra eko-aktivistu koji nije dao da popusti tonus u društvu sve dok se priča nije raščistila.
Tuchner sve režira jednostavno, ekspresivno, u najboljoj engleskoj tradiciji. Nema nikakvih bravura ili nametljivih rešenja, ali sve je jasno i zarobljena je atmosfera, kako mesta tako i emocije koja je zavladala kad se sve ovo desilo.
Agenti DGSE prikazani su kao u suštini tihi, neupečatljivi ali pod pritiskom odgovornosti i kolebljivi. Jasno je da se nisu ni oni spremili na mogućnost da će biti žrtava i da će se potonuće broda pretvoriti u potragu za ubicom i samim tim nešto opasnije, kao i da jedna zapadna zemlja može da se ispostavi tako negostoljubivom za tajne akcije druge zapadne službe.
U suštini, zanimljivo je da Greenpeace nije osnovna protagonistička organizacija već pre svega policija, i da je unutar eko-aktivizma prikazan niz podela od kojih se neke baziraju i na sumnjama za saradnju s DGSE (danas se zna da su bile opravdane). U tom pogledu, ono što je DGSE uradila nije moralo da se dodatno ističe kao loše kroz glorifikaciju aktivista, a njihov neuspeli cover up ih je dodatno podvukao kao bezlične i samim tim antipatične birokrate sile.
No comments:
Post a Comment