ERUPCJA

Pete Ohs je snimio film ERUPCJA na nivou slovenačkog debitanta od pre dvadesetak godina, ali imao je Charli XCX u glavnoj ulozi usled čega je ovo nekako postao "svetski film".

Slovenački film tog tipa koji mi je pao na pamet bio je DVOJINA Nejca Gazvode iz 2013. godine, koji nije postigao ništa jer nije imao Charli XCX u glavnoj ulozi već neku Dankinju koju sam znao kao blink'n'miss epizodistkinju iz scandi noir serija. Zato danas ni ne znamo za ovaj film niti je tada za njega mnogo ljudi znalo.

ERUPCJA je s druge strane na bazi Charli XCX uspeo da se nametne kao jedan od uspešnijih derivata Linklaerove BEFORE franšize i u tom pogledu Ohs treba da joj bude zahvalan jer je zaista ispala laf što je uzela da se bakće jednim ovako jalovim ali pre svega passe projektom.

U tom smislu, ERUPCJA zapravo ni ne mora da se gleda, bolja je čak i kad se zamišlja kao loš film sa uspelim produkcionim konceptom izvedenim kroz kast.

VIE PRIVEE

VIE PRIVEE je novi film Rebecce Zlotowski u kome se okrenula jednoj par excellence eurotrilerskoj formi. Snimila je francuski film od glave do pete, triler koji je u stvari komedija koja nije smešna ali nesporno ima duha, priču o intelektualcima koji svoje psihoze projektuju u jedan slučaj i počinju da misle da je reč o ubistvu, i u svemu tome vrhunsku ulogu ostvarila je Jodie Foster, kao gostujuća američka ikona, što je takođe karakteristično za starinske francuske radove.

Jodie Foster je briljantna glumica, i to naravno nije neka novost, ali sada je čini se dodatno relaksirana kada je izašla iz svojih središnjih šmiroloških godina u kojima se od nje očekivala neka prestige gluma. Sada, kada je ušla u šerifovske godine, odigrala je za početak šerifa u TRUE DETECTIVE seriji NIGHT COUNTRY i tu je bila impresivna. Koliko god je tamo bila folksy i frontier žena, ovde se prebacila potpuno u taj lik američke intelektualke koja se ostala da radi kao psihoanalitičarka u Parizu, i da svakako nema uverljivije glumice za takav lik od Jodie Foster. Ona zaista jeste po svom habitusu osoba koja deluje kao neko ko bi se odselio u Pariz i ostao da radi kao psihoanalitičar.

U samoj suštini, ovo je zapravo romantična komedija o ponovnom venčanju, jer uporedo sa istragom oko misteriozne smrti svoje klijentkinje, glavna junakinja se iznova vezuje za svog bivšeg muža. I tu Jodie Foster fenomenalno sparinguje sa Danielom Auteilom.

Istovremeno, strukturiran je film kao misterija, u kojoj junakinja istražuje misteriozne događaje oko klijentkinje koja je izvršila samoubistvo, ali možda i nije, i ta istraga je katalizator za njene razne odnose.

Ovaj film po svojim temama jeste hitchcockovski, ali po svojoj izvedbi nije, i više deluje kao jedna moderna reinterpretacija obrazaca koje je hitchcockovski uticaj doneo na francuski film preko Chabrola pre svih ali i Truffauta.

Zlotowski je naravno svesna predistorije ovakvih filmova u francuskoj kinematografiji i ona je nadgrađuje dodajući nešto savremeno i svoje.

U izvesnom smislu, VIE PRIVEE nema problem u poređenju s prethodnicima već pre svega sa savremenicima. Naime, film bi bio značajniji da pre njega nismo imali ELLE Paula Verhoevena. U tom filmu je Djianova prozna dobila baš tu dimenziju francuske filmske zaostavštine ali pojačane Verhoevenovim visokooktanskim nizozemskim relativizovanjem građanskog morala.

Da ne postoji ELLE, ovaj film bi izgledao bolje. Što samo po sebi znači da je vrlo uspeo i vredan pažnje, oslonjen na tradiciju, referentan prema žanru i star personama u kadru, a opet samostalan i u priličnoj meri svež.

* * * / * * * *

EAGLES OF THE REPUBLIC

Tarik Saleh ima moje beskrajno poštovanje zbog filma THE CONTRACTOR a kad je reč o kairskoj trilogiji, pratio sam je u "realnom vremenu" i imam utisak da je u njoj iz filma u film napredovao.

Kada je snimio THE NILE HITLON INCIDENT, Tarik Saleh je napravio jednu misteriju na sredokraći etno ornamentalizma i noira koja je pretendovala da bude CHINATOWN kakav Kairo zaslužuje ali do toga nije dobacila. Film je kopao po hipokriziji poznog mubarakizma i završavao se razrešenjem u toku protesta na Al Tahriru.

WALAD MIN AL JANNA je drugi film u trilogiji, sa kojim je Tarik osvojio nagradu za scenario u Kanu i u njemu se bavi zaverom egipatske tajne službe da utiče na izbor kairskog imama. Ovaj film je bio još intirgantniji od prvog i uspeo je da uvede publiku u vrtlog dinamike moći egipatskih duhovnih i svetovnih vlasti.

Jugoslav Pantelić nas je na vreme upoznao sa Tarikom Salehom, i prepoznao ga je pre Kana. Ipak, treći deo trilogije nismo pogledali na FESTu kao prethodna dva već na BFFu koji je ove godine krenuo u terminu FESTa.

Imajući temu trećeg filma u vidu, ali i atmosferu u društvu na dan kad sam ga gledao - a to je dan kad su studenti iz Plenima FDU pozvali na bojkot novog FESTa a Vučić podelio ordenje raznim poslušnicima među kojima ima i filmskih autora, rekao bih da smo po svemu sinhroni sa društvenom korozijom koju obrađuje Tarik Saleh, sem u jednom. On je, za razliku od nas, ipak u stanju da snimi dobar film.

Nisam se nadao gledajući ranije filmove kairske trilogije da će mi treći film biti toliko neprijatno blizu onoga što osećam o svojoj svakodnevici.

U ovom filmu, kairski noir dobija svoju meta dimenziju. Ulazi se u kairski Holivud, glavni junak je najslavniji egipatski glumac koji vodi boemski i potpuno vesternizovan život. Međutim, postepeno uz razne diskretne pritiske biva uvučen u snimanje filma o predsedniku Al-Sisiju koje se iz umerenog blama za jednog u suštini liberalnog boema pretvara u postepeni sunovrat moralni i ljudski, i sve iz jedne ketmanske priče prerasta u borbu za opstanak i politički triler u kom padaju glave.

Tarik Saleh solidno koristi koncept filma-u-filmu, samog procesa kreacije i snimanja nečega što je bezvredna propaganda ali donosi moć i uticaj, i u tom delu on uspeva da prikaže skoro po neprimetno klizanje umetnika od osobe sa integritetom do poniznog sluge ne samo režima, već njegovih opskurnih struktura.

Moć korumpira na mnogo strašniji način od bilo kog drugog kvarenja, i tu poentu Saleh uspeva da dočara.

Film nije sve vreme i u svemu na najvišem nivou, ali koherentan je, i ta amplituda između onog najboljeg i najslabijeg u filmu nije prevelika.

Saleh u kairskoj trilogiji snima egipatske filmove, govori se na kairskom dijalektu, to su urbane priče estetski prožete arapskom kinematografijom ali naravno sa ponekim začinom koji Saleh donosi sa Zapada, pa i iz samog Holivuda.

Saleh je u filmu CONTRACTOR pokazao da je u stanju da snimi sigelovski akcioni triler i ovde bez smetnji prenosi deo te energije u fazama kad dešavanja pođu put visokooktanskog političkog trilera.

Ovaj film ima nekoliko antologijskih scena, i kako je reč o političkom trileru sa tranžannrovskim i delimično ornamentalnim izrazom, one pripadaju raznim žanrovima, ima ih i u domenu komedije a bogami i trilera punog intenziteta.

Bilo bi pretenciozno reći da je EAGLES OF THE REPUBLIC "opasan" u današnjoj Srbiji, pre svega jer se filmovi slabo gledaju i o njima se malo razmišlja. No, teško mi je da zamislim nekoga ko ga je pogledao da nije osetio neku dozu nelagode.

Iako ne mogu da kažem da me filmski uzbudio kao CONTRACTOR, u privatnom pogledu svakako jeste.

* * * 1/2 / * * * *

O ULTIMO AZUL

O ULTIMO AZUL je film Gabriela Mascara koji je prikazan na berlinskom festivalu 2025. godine.

Reč je o jednom od onih filmova gde si nadomak da se upitaš kako to da Srbi s toliko muke ne uspevaju da ubace nijedan film na festival. Naravno, brazilska filmska industrija je vitalna i veoma moćna, ona ima reditelje koji rade različite vrste filmova na vrhunski način i overavaju selekcije elitnih festivala, i onda verovatno i Gabriel Mascaro može da se prošvercuje.

Mascarov film je zanatski kompetentna autiutopija u kojoj u veoma bliskoj budućnosti ljudi stariji od 75 godina bivaju odvedeni u tzv. Koloniju kako ne bi bili na teretu produktivnoj populaciji.

Iako je ćerka spremna da je pusti u Koloniju, jedna baba od 77 godina se ne miri sa sudbinom i odlučuje da pobegne a to može tako što će da izađe iz civilizacije i tako tumara s nekim alasima, lađarima, marginalcima i realno ništa posebno ne radi.

Premisu koja je na liniji "realističkog"LOGAN'S RUNa Mascaro zapravo slično tretira, da bi se spasila starica mora da izađe iz "civlizacije" i da izgubi "koristi" koje ona donosi. I to je lepo, ali kao što LOGAN'S RUN ozbiljno padne kad junaci izađu i sretnu "starca", tako biva i ovde samo što se ne desi ništa tako supstancijalno.

Film je kratak, ima sedamdeset i nešto minuta "krtine" bez špice, ali i to mu je previše.

* 1/2 / * * * *