Dokumentarni film Dušana Gajića, dopisnika RTSa iz Brisela, 30 GODINA MATURE, pokazuje nam šta službenici našeg Javnog servisa rade u slobodno vreme.
Reč je o zgodno iskonstruisanom dokumentarcu u kome deluje da će do kraja priče, Gajić biti pogubljen u Srebenici iako ga gledamo da je živ i danas.
Uokvirujući gotovo cinično film u priču o prijavljivanje svoje kćeri za srpsko državljanstvo, jer je rođena u braku sa Belgijankom, on tobože "detetu koje ništa ne zna" priča o Srbiji, SFRJ, Titu a onda kroz sudbinu svoje generacije i šta je bilo s njima od mature do danas, iznosi jednu sliku decenija što su prošle uzalud.
Da li treba naglašavati da su svi učesnici očajni zbog onoga kako su prošle devedesete, izuzev Dejana Milićevića sa kojim je takođe išao u razred kome su devedesete iz razumljivih razloga bile super, ali oni su krajnje groteskni i naravno samo govore u prilog ovih "finih" ljudi koji su to jedva preživeli.
Iz ove priče naravno ne možemo da vidimo da je za rat bilo potrebno dvoje, da je bilo možda nekih događaja koji eto tako nisu baš mogli da se puste bez reakcije. Sve se svodi na to kako su oni videli život drugačije nego što je na kraju ispao i bili su jelte veoma dekomodirani politikom koja je bila evidentno pogrešna.
Sagledavanje šire slike iz vizure nečijeg komoditeta i utiska da mu nije bilo lepo moglo bi biti zanimljivo, kada se Gajić ne bi zadovoljio time da utiscima svojih školskih drugova u stvari samo pothrani sliku Srba koji su sebi navukli nesreću na vrat, možda ne nužno što su zli već i zato što su glupi.
Naravno, Gajić se u svemu ovome postavlja dosta neutralno, ali kada pusti direktne baljezgarije nekih sagovornika koje idu u smeru da su Srbi imali da procene kako da ne budu bombardovani, koliko god da je to tačno na nivou naše interne komunikacije, svakako nije reprezentativno da se baš pušta strancima.
Ne mislim ja da Gajić treba da laže u filmu, ali i dokumentarni film jeste delo u kome se stvara neki diskurs, on nije sirova neprečišćena realnosti, i kad tri sagovornika ne vole NATO što nas je bombardovao ali u suštini misle da smo mi krivi za to i da nije trebalo da ih izazivamo, onda je možda prigodno promisliti da li je ovo mišljenje intelektualno relevantno i koliko je merodavno da se prikazuje inostranoj publici kojoj se i ovako i onako ovim filmom nešto "objašnjava".
Naravno, ova bljuvotina je prikazana na Al Jazeeri dok Gajić nastavlja da parazitira na našem Javnom servisu koji skromno ali opet verovatno koliko može finansira njegov život u Briselu.
No comments:
Post a Comment