BARBIE

Možda je i dobro da Dragoš Kalajić nije dočekao premijeru filma BARBIE pošto bi se toliko oduševio uverenjem da je sve vreme bio u pravu i to bi moglo biti opasno po njega.

Međutim, nije toliko Dragoš Kalajić bio u pravu koliko je BARBIE pogrešan film.

Sticajem okolnosti privoleo sam se da ga pogledam iste sedmice kada sam pogledao trejler za novi film Alexa Garlanda CIVIL WAR u kome su Sjedinjene Države razdružile kroz krvav rat. I ovaj film izgleda kao da dolazi iz tog sveta, iz jednog društva koje je na pragu građanskog rata.

Naravno, znamo da Amerika ipak ima "stalnu" da ne kažem "duboku" državu koja ipak bdi nad time da se neki problem ne desi, ali BARBIE deluje kao jedna par excellence desničarska provokacija sa ciljem da se država gurne u još dublje rasulo.

Ovaj film su snimili prononsirani levičari, dakle nema ovde nekog subverzivnog imena, ali efekat je kao da sve ovo snima neki John Milius kao fantaziju kako izgleda film u nekom svetu koji Amerika ne želi da doživi.

BARBIE je film u kom je sve forma i sve suština. Ideologiju i estetiku ovog filma je teško razdvojiti ali ideologije je mnogo više nego estetike u njemu, nažalost. I upravo je manjak estetike problem zbog kog se ova ideologija prelila i pretvorila sve u nešto "na šta nas je Kalajić uprozoravao pre pedeset godina."

Naime, ovo je film koji je Warner Brothers snimio po Mattelovoj lutki. Warner je postigao sjajan uspeh sa filmom LEGO i bio je logično mesto gde bi i Barbie mogla dobro proći. I na neki način, Barbie je ovde prošla fenomenalno. Za početak, BARBIE je objektivno najvažniji film 2023. godine, ima silne nominacije za nagrade, dake iskoračio je u prestige picture domen a o zaradi da ne govorimo.

Najpoznatija lutka na svetu dobila je najveći film na svetu i to je zaista neponovljiv uspeh.

Međutim, ono što je zapravo dobila jeste jedno preispitivanje Barbie u kome se ona dekonstruiše da bi joj se na kraju iznova dao smisao, s tim što je to davanje smisla neubedljivo i odvija se u jednom prostoru onostranog, fantazija čak i za likove koji žive u fantaziji.

Ono što je ubedljivije u filmu jeste kritika Barbie i problematizacija njenog izgleda i uticaje na živote devojčica. Zanimljivo je da se Mattel opredelio za toliko samokritike i "šale na svoj račun" ali očigledno se isplatilo. Vrhunac cinizma je da je imamo korporaciju koja uživa u licenciranom filmu protiv same sebe.

Greta Gerwig prilazi Barbie u grču i to je zapravo najveći problem filma. Ona sve vreme pokušava da nam problematizuje Barbie, zaboravljajući da je Barbie igračka, iako preuzima mustru koju su za LEGO postavili Lord i Miller, gde se kroz svet igračaka reflektuje upravo ponašanje onih koji se igraju.

Dakle, oko ove Barbie nema radosti. Njen svet je jedna namerno stupidna groteska, koji biva ugrožen kada se pretvori u drugu namerno stupidnu grotesku i onda se vrati na stara podešavanja sa malim promenama.

Prosto, Greta Gerwig ulaže jako mnogo energije da nam objasni da ona u stvari ima neku misao o Barbie a ova je pak ipak lutka, u kojoj ima nekih značenja dakako, ima nekog uticaja koji iskoračuje u društvo ali, pomirimo se s tim, to je ipak na kraju krajeva igračka koja donosi radost mnogo više nego tugu.

E te radosti u ovom filmu nema. Imamo cinizam, i imamo Gretu koja nam soli pamet.

Ovaj film bi bio bukvalno negledljiv da glavnu ulogu ne igra Margot Robbie koja deluje kao da jedina kapira o ćemu se radi sa Barbie, i ona zapravo jedina donosi taj osećaj da u svemu ovome na "ovom" i "onom" svetu ima neke radosti, pa makar bila i štetna.

E sad, Margot je kriva što je Greta dovedena da ovo režira jer je verovatno i sama želela da se odmakne od gotovo košmarne stereotipnosti koncepta filma u kom "Margot Robbie igra Barbiku". Greta je dovedena da joj smanji grižu savesti, da joj malo drobi o feminizmu i stvara utisak da se snima nešto važno.

Ono što je neverovatno jeste to da je na kraju snimljeno nešto važno. Uspešan antifeministički film koji se gubi u svojoj mizandriji i samo reafirmiše sve one mizogine teorije, među kojima je osnovna da nisu žene ugrožene i da nisu zato nezadovoljne već da je problem u slabim muškarcima kojih se gade.

Svi muškarci u ovom filmu su prikazani kao glupi i slabi. Stoga, taj rat za oslobođenje žena je rat između dva pola, ili roda, mada ovde bih rekao ipak pola, između muškaraca koji su glupi i slabi i žena koje su jake i pametne i mudre. Neko kome takav pogled na svet smeta samo bi mogao da poželi da se tu pojavi neki pametan i jak muškarac da reši stvar.

Ovakva slika muškaraca koja je data u filmu možda polazi iz neke mizandrije ali samo odgovara onima koji gaje mizoginiju i antifeminizam. Pritom, kako posle uspeha ovakvog filma reći da ovo nije opasna i masovna propaganda kada imamo upregnutu silu legacy studija, velike firme koja pravi igračke, najveće ženske zvezde današnjice i ogromnog pop kulturnog kapaciteta a i svakog drugog jednog takvog fenomena.

Ovde sam i dalje mahom na polju ideologije a pominjao sam estetiku. Osnovni problem filma je što on ima svoju ideologiju ali je ne estetizuje. On ne pravi priču iz koje će proizaći ideologija i neko značenje. Ne, idejnost ovog filma je deklarativna, a njegova priča je takođe deklarativna i tu je da bi eto film imao neku priču. Čak je vrlo svesno velikim delom u Barbielandu izvedena u nekoj formi teatralističkog nastupa.

Odlazak Barbie i Kena u stvarnost je međutim tačka gde uspevamo da dokučimo koliko Greta Gerwig ne zna ništa. Dok su scene u svetu Barbie i Kena na neki način kroz land grab još i kako-tako, naročito pri početku, Gerwig ne uspeva da stvori apsolutno nikakav iskorak kad oni stignu u "realnost". Njena realnost je stripovski stilizovana, naivna, ponegde sa manje teksture od one koja je prisutna u svetu igračaka.

Prosto Barbie i Ken u "realnosti" ne funkcionišu previše različito u odnosu na Barbieland, a to bi morao da bude ključni preokret i fish out of water detalj. Kao što u LEGO filmu igra oca, ovde Will Ferrell igra CEOa Mattela u skoro identičnoj ulozi koja je ovde samo malo duža, i ako je neko kao on predstavnik naše "realnosti"; jasno je kolika količina šmire i haosa nas čeka u "svetu lutaka".

Rodrigo Prieto nije pomogao u "realnosti" što sam ja iskreno očekivao od njega kao snimatelja koji dolazi ispod tog šinjela.

Stoga, BARBIE ima ideologiju, ima rediteljku koja se kroz film preispituje da li je trebalo ovo da snima, pred nama, i sve to je vrlo iritantno. Ali, ima i Margot Robbie koja svojom genijalnim pojavom drži celu stvar na okupu. Ko pogleda film, o tome može da posvedoči.

BARBIE je jedna uspela, dekadentna holivudska operacija koja je postgla zaista mnogo. Ali, to je ne udaljava od civilizacijskog sunovrata kom svedočimo preko stripova i njihovih ekranizacija. Ovo je isto sumrak civilizacije samo sa pretencioznom indie rediteljkom na čelu, i to svakako moramo konstatovati.

Međutim, što se mene tiče, kod ideologije nije pitanje da li se ja sa njom slažem ili ne. Stvar je u tonu kojim nam se saopštava koji je prilično zlokoban. A to kažem ja koji je otvoren prema raznim stvarima, naročito kad nisu u zemlji u kojoj živim.

BARBIE je film o kom će se sigurno nadugo pisati. I čini mi se da je uspeo da motiviše i levicu i desnicu da se pokrenu, ali na prilično loš način.

Nadam se da se tenzije koje iskazuje ovaj film neće preneti na nešto što bi snimio Garland ovih dana.