ROOM

Pogledao sam ROOM Lennyja Abrahamsona, film koji u svojoj prvoj polovini ali i kritičarskoj recepciji pokazuje da je Abrahamson uspeo da napravi korak napred u odnosu na poziciju koju je imao, ali u drugoj polovini opet naglašava da FRANK ostaje najzreliji i najzaokruženiji film ovog autora.

ROOM je ekranizacija romana Emme Donoghue o majci i sinu koji su proveli godine zaključani u šupi manijaka i imali teškoće da se adaptiraju na spoljni svet kada su se oslobodili.

Prvi deo filma koji govori o situaciji i ambijentu koji je neobičan gledaocima a blizak junacima je impresivan. Abrahamson i vizuelno i pripovedački uspeva da prikaže mikro-svet koji je majka stvorila za dete začeto silom u zatočeništvu i dete koje je vrlo inteligentno uspelo da nekako prihvati takav svet kao jedini moguć. Alison Brie i dečak Jacob Tremblay su impresivni u ovoj deonici filma.

Kada se stvari preokrenu, odnosno kada junaci dođu u svet koji je nama uobičajen i poznat a njima ili davno zaboravljen ili potpuno nepoznat, film nailazi na probleme, odnosno gubi svoj dramski naboj, i najveću snagu crpi iz dečakovih opservacija u susretu sa nepoznatim.

Uprkos tome što se ROOM ne može definisati kao triler, u svojoj prvoj polovini on ima osobine tvrdog survival trilera, i u određenom smislu dekonstruiše ovu formu jer se triler obično završava oslobađanjem zatočenika ali se ne bavi njegovom adaptacijom na život posle zatočeništva.

ROOM u svom temelju ima priču Grofa Monte Krista, to je priča koju majka često priča sinu dok su zatočeni i na neki način Abrahamson želi da snimi realističkog Monte Krista o ljudima kojima je posle takvog događaja potrebna katarza ali nemaju priliku da je realizuju kroz detaljno razrađenu osvetu.

Za razliku od Monte Krista, međutim, psihička stanja i raspoloženja u drugom delu filma, u periodu krize i oporavka nisu tako precizno mapirana i nedostaje im dramski naboj, jednim velikim delom zbog toga što Abrahamson ne uspeva da ga stvori u okolnostima kada nema jasnog konflikta među karakterima odnosno kada glavni junaci nailaze na opštu podršku. Čini mi se da je u tom delu mogao doći i do nekih mračnijih dilema, iako mu, nota bene, ne možemo osporiti priličan fatalizam u pojedinim detaljima.

Ipak, uprkos neumitnom padu u drugoj polovini filma, ROOM uspeva da se privede kraju na dostojanstven način i da izbegne kompromitujuću sentimentalnost.

Anticipacija ovakvog “prolaza” filma ROOM nije bila moguća u kontekstu slanja našeg kandidata za “oskara”. Međutim, svakako da bi bilo zanimljivo da su se iste godine u trci našli ROOM i NIČIJE DETE, odnosno da li bi se “višak oduševljenja” za ROOM koji je nedovoljan za nagradu u nekoj jačoj kategoriji možda mogao preliti NIČIJEM DETETU u konkurenciji filmova van engleskog govornog područja. 

* * * / * * * *