THE PROGRAM

Slično Landesmanovom filmu CONCUSSION, zaključak ovog filma je vrlo pesimističan. Naime, kod Landesmana je jasno da je bavljenje američkim fudbalom štetno ali da je jedino što se eventualno u samoj igri može promeniti jeste štampanje upozorenja na trening kampovima i opremi. Sve ostalo mora ostati isto. Kod Armstronga zaključak je sličan - on je počeo da se dopinguje jer su šampioni već bili dopingovani, i samo je najdalje otišao u tome, i bio najorganizovaniji, pa su mu i trofeji najbrojniji a karijera veličanstvena.

THE PROGRAM pokazuje da je ceo Armstronogov tim bio dopingovan, iako je među njima samo on bio šampion a ukazao je i na druge takmičare sa vrhunskim rezultatima, i na kraju, kada se podvuče crta ovo je film o čoveku koji je gradio mit o samome sebi, i usput bio dobrotvor i veliki motivator.

Lance Armstrong je samim tim, upravo zbog svog društvenog angažmana koji se bazirao na mitu o njegovoj upornosti i borbenosti pao tako nisko kada je demistifikovan kao prevarant, ali na kraju čini se da je i to iskoristio kako bi se u medijima predstavio kao pali anđeo spreman da se pokaje.

THE PROGRAM počinje kao vesela priča o družini američkih biciklista koji se snalaze po Evropi, a doktor Ferrari prikazan je kao karikaturalni Italijan sa akcentom i sposobnošću da prepozna takmičara koji je spreman na sve. Mračni tonovi počinju da ulaze u priču zajedno sa uspehom i film u tom pogledu poprima obrise priča o velikim bendovima i gangsterima, uspeh donosi nemir, nemir proizvodi osvetoljubivost i na kraju svi padaju, a usput se izopačuju i od pozitivaca postaju negativci.

Ironija ovog filma leži u tome što je Lance Armstrong pozitivac i kad uzima doping, samo njegov uspon u sam vrh kulturnog modela u SAD, pa i u ostatku sveta svemu tome daje mračnu dimenziju.

Do kraja ovog filma ni Hodge ni Frears ne daju konačan odgovor o Armstrongu, sem da je takmičar do srži, i da je savršen manipulator emocijama publike, bilo da je to televizijsko gostovanje ili isleđivanje pred komisijom za doping. Međutim, u ovoj priči nema pozitivca, nema poštenog takmičara, i to je njen najveći kvalitet. U određenom smislu, THE PROGRAM se može posmatrati kao osuda savremenog sporta u kome su očigledno prevaziđeni pragovi svih rezultata dostupnih nedopingovanom čoveku, i koji zapravo ne može generisati autentične heroje.

Hodgeova rešenja sa povremenim flešbekovima su dobro osmišljena ali nekonzistentna, međutim ono što zaslužuje pohvalu jeste vrlo efikasno uvođenje likova, zapravo vrlo kamerni okvir u koji smešta celu priču i otvara prostor starom majstoru Frearsu da dovrši posao kroz dobar rad sa glumcima i pikantno raspoređene uzbudljive biciklističke scene.

Ben Foster je prošao ozbiljnu transformaciju da bi ispratio životni put Lancea Armstronga, a u tom kontekstu jedna od najzabavnijih scena u filmu je ona kada on diskutuj sa ostalim članovima ekipe ko će ga igrati u najavljenom biopicu. Jesse Plemons dobro zarobljava unutrašnje lomove Floyda Landisa, Lee Pace je ostao neiskorišćen a Chris O’Dowd, Guillaume Canet i Dustin Hoffman daju sjajan doprinos iz pozadine.

Jedan od najveštijih scenarističkih detalja u filmu jeste situacija kada Armsrong upoznaje svoju suprugu gde u jednom kratkom dijalogu Hodge apsolvira njegov odnos prema ženama.

THE PROGRAM je film koji fino sumira ovu dosta široku temu, nudeći jedan slučaj sa svim njegovim ambivalentnostima. Za razliku od dokumentarca THE ARMSTRONG LIE Alexa Gibneya u kome je sve tretirano kao histerično razotkrivanje bogatih i moćnih ljudi, kod Frearsa se Armstrong i dalje može posmatrati kao heroj. 

* * * / * * * *