SIZIF K.

Pogledao sam SIZIF K. Filipa Gajića, jedno od najprijatnijih iznenađenja kako u radikalnijem art house krilu naše kinematografije tako i na našoj sceni uopšte. Gajić se kao reditelj nametnuo kao daleko najsuperiorniji među no budget tzv. garažnom bratijom i to ne samo u pogledu rediteljskog dara u kom je moram priznati prevazišao i veštinu Milutina Petrovića, već i u pogledu umetničke pretenzije u svakom pogledu.

SIZIF K. nije film koji bih rado opet gledao, nije film koji bih preporučio olako, ali ko voli vrlo pretenciozan, vrlo stilizovan art house, ovo je svakako delo koje treba pogledati. Gajićev rukopis u vizuelnom pogledu krasi jako dobar osećaj za izbor lokacije i za kadriranje i sve pohvale zaslužuju direktor fotorgafije Marina Perović i montažer Milena Z. Petrović koji su uspeli da pretvore SIZIF K. u jednu dinamičnu i estetizovanu celinu. Filip Gajić je glumac, i prilično iznenađuje vizuelna pismenost njegovog filma, međutim pre nego što sve olako pripišemo talentovanim saradnicima trebalo bi naglasiti da je film kolektivni čin i da je činjenica što je u no budget uslovima uspeo da izvuče ovakav doprinos prevashodno rediteljski domet. U tom smislu, bez ustezanja mogu reći da bih voleo da vidim neki sledeći Gajićev rediteljski film, i nadam se da ga nastanak SIZIFA K. koji je trajao besmisleno dugo nije iznurio i obeshrabrio.

Kad je reč o onome što se vidi u samom filmu, kad je reč o samom sadržaju, za Gajića bi se moglo reći da je na film preneo poetiku svog učitelja Ljubiše Ristića do sada na najbolji način, sasvim sigurno bolje nego što je to uradio sam Ristić. Realistički okvir u kome se Gajić bavi sobom, odnosno rediteljem koji snima film je ono što mi paradoksalno najviše smeta ali to je valjda ta potreba reditelja koji su se pomučili oko svog debija da tematizuju sebe pa to imamo u raznim naslovima, od ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE do MILOŠA BRANKOVIĆA. Ono što je pak “film u filmu”, odnosno rediteljeva fantazija je maltene kanonski Ristić, dakle adaptacija klasike, kombinovanje klasične tragedije odnosno mita sa savremenom tragedijom, premda mit o Sizifu zapravo jeste anticipacija savremene tragedije, sve to prožeto komentarima na današnjost i detaljima lokalnog kolorita.

Zahvaljujući Gajićevoj vrlo solidnoj inscenaciji i vizuelnosti ovaj partikularno teatralni materijal funkcioniše na filmu. Naravno, ono što je vrlo važno je da Gajić postepeno uspeva da navikne gledaoca na svoju stilizaciju i znake kojima se služi. Ako u tom segmentu i ima nekih viškova, oni su više značenjski nego montažni, i lako razaznatljivi kao nešto što je trebalo odbaciti u montaži.

Gajiću se sasvim sigurno može štošta prebaciti u pogledu onoga što je hteo da postigne ovim filmom i sporiti ono što hoće da kaže. Ali, u okolnostima no budget realizacije, ovaj film je pravi podvig, i retko pismeno kinematografsko ostvarenje. 

* * * /  * * * *