Pogledao sam BEYOND THE BLACK RAINBOW i pre svega me je obradovalo da George Pan Cosmatos, jedan od najpotcenjenijih reditelja ima naslednika koji je uspeo da privuče pažnju sa svojim rediteljskim debijem i nastavi prisustvo ovog prezimena u svetu kinematografije. Za razliku od mnogih pouzdanih profesionalaca koji su se izražavali u različitim žanrovima i profilima repertoarskog filma, Cosmatos je bio sposoban da svaki projekat realizuje sa punim ubeđenjem, stvarajući izvanrednu atmosferu, upečatljive likove i scene za pamćenje bilo da je reč o nečemu kao što je COBRA ili TOMBSTONE. Ako imamo u vidu da je Cosmatos celu karijeru proveo radeći u nekakvim klimavim produkcionim uslovima, da mu je možda i ponajbolji film TOMBSTONE zapravo bio nezahvalan zadatak da odmeni Kevin Jarrea posle početka snimanja, da je u nekim slučajevima morao da bude realizator Stalloneovih vizija i sl. - uspeo je da ostvari ne samo izvanredan uspeh već i da sa nekim svojim radovima postavi standarde koje ni danas nije lako dostići - tako je recimo TOMSTONE još uvek primer vrlo ozbiljne rekonstrukcije vesterna, CASSANDRA'S CROSSING je uzor za suspense film-katasrofe a OF UNKNOWN ORIGIN je kamerni horor visokog integriteta, dočim RAMBO 2 spada među solidnije a COBRA među živopsinije predstavnike svog žanra. Ipak, sve to nije bilo dovoljno da Cosmatos dobije zasluženo poštovanje za života, odnosno dobio je nešto pažnje tek pred smrt kada je bio teško bolestan.
Panos Cosmatos dakle nastupa posle oca koji je umeo mnogo a nije bio dovoljno cenjen. Njegov debi je prilično beskompomisan indie horor, inspirisan slikama i zvukom Cronenbergovih filmova iz osamdesetih. Panos Cosmatos je snimio za ranog Cronenberga ono što je AMER bio za giallo, i glavni ključ za sagledavanje ovog filma jeste to kako fetišizuje estetiku osamdesetih, i kako svojevrsnu "trenutnu" fazu u radu jednog reditelja, uspeva da uzdigne na nivo univerzalne estetike. Ponekad iznuđena rešenja iz filmova osamdesetih, a tu ima ne samo Cronenberga, već ponešto i Carpentera i Manna, Panos tretira kao krajnji cilj, kao ono čemu u osnovi stremi njegov film.
Priča o nadovezivanju na Cronenberga naravno dovodi i do ključne razlike između Cosmatosa i Cronenberga. Naime, Cosmatosa ne zanima pričanje priče, on nema savršeno racionalan pristup nečemu iracionalnom. Čak i u svojim srednjemetražnim, studentskim, vrlo alternativnim radovima, Cronenberg ne pribegava spoju iracionalnih premisa i iracionalnih postupaka iako u tim radovima on ne nudi ni tipičnu narativnu tehniku koju je kasnije koristio. Cosmatos pak ima "nekakvu" priču u osnovi i ona daje naratuivnu logiku prizorima kojima se bavi, ali u krajnjoj konsekvenci, BLACK RAINBOW je svoje ishodište našao u atmosferi i estetizaciji pojedinih prizora i situacija a ne u pripovedanju.
Ova razlika je fundamentalna, ali opet ne remeti neraskidive veze postavljene na osnovu prvog utiska. Međutim, kada se skloni Cronenberg na stranu, sigurno je da se ono što inspiriše Cosmatosa može nađi i u nešto daljoj prošlosti fantastike na filmu, to jest u onome što je formiralo Cronenberga. Rečju, možda Cosmatos ide dalje u prošlost u odnosu na Cronenberga ali ne ide nikude posle njegove rane faze.
U tom pogledu, BEYOND THE BLACK RAINBOW me je podsetio na DRIVE Nicolasa Winding Refna. Refn doduše nikada nije ovoliko radikalan, i u svojim filmovima ima više priče u mejsntrim smislu, ali to je negde ta linija.
Šteta je što film u sceni sa dvojicom naduvanih hevimetalaca malo iskoračuje iz atmosfere koja je do tada izgrađena i pokazuje da Panos Cosmatos nije iskontrolisao baš sve svoje impulse, ali i uprkos tome ovo je debi koji obećava. Zanimljiv je aktuelni talas filmova koje rade sinovi velikana - Cronenbergov sin je snimio ANTIVIRAL, Landisov sin je pisao CHRONICLE i još mnogi su aktivni. Ako izuzmemo Landisa čiji film se dosta razlikuje od očevog rada i bilo kakve istorije filma, ostali se dosta oslanjaju na zaostavštinu očeva i filmova iz prošlosti generalno.
* * 1/2 / * * * *
Panos Cosmatos dakle nastupa posle oca koji je umeo mnogo a nije bio dovoljno cenjen. Njegov debi je prilično beskompomisan indie horor, inspirisan slikama i zvukom Cronenbergovih filmova iz osamdesetih. Panos Cosmatos je snimio za ranog Cronenberga ono što je AMER bio za giallo, i glavni ključ za sagledavanje ovog filma jeste to kako fetišizuje estetiku osamdesetih, i kako svojevrsnu "trenutnu" fazu u radu jednog reditelja, uspeva da uzdigne na nivo univerzalne estetike. Ponekad iznuđena rešenja iz filmova osamdesetih, a tu ima ne samo Cronenberga, već ponešto i Carpentera i Manna, Panos tretira kao krajnji cilj, kao ono čemu u osnovi stremi njegov film.
Priča o nadovezivanju na Cronenberga naravno dovodi i do ključne razlike između Cosmatosa i Cronenberga. Naime, Cosmatosa ne zanima pričanje priče, on nema savršeno racionalan pristup nečemu iracionalnom. Čak i u svojim srednjemetražnim, studentskim, vrlo alternativnim radovima, Cronenberg ne pribegava spoju iracionalnih premisa i iracionalnih postupaka iako u tim radovima on ne nudi ni tipičnu narativnu tehniku koju je kasnije koristio. Cosmatos pak ima "nekakvu" priču u osnovi i ona daje naratuivnu logiku prizorima kojima se bavi, ali u krajnjoj konsekvenci, BLACK RAINBOW je svoje ishodište našao u atmosferi i estetizaciji pojedinih prizora i situacija a ne u pripovedanju.
Ova razlika je fundamentalna, ali opet ne remeti neraskidive veze postavljene na osnovu prvog utiska. Međutim, kada se skloni Cronenberg na stranu, sigurno je da se ono što inspiriše Cosmatosa može nađi i u nešto daljoj prošlosti fantastike na filmu, to jest u onome što je formiralo Cronenberga. Rečju, možda Cosmatos ide dalje u prošlost u odnosu na Cronenberga ali ne ide nikude posle njegove rane faze.
U tom pogledu, BEYOND THE BLACK RAINBOW me je podsetio na DRIVE Nicolasa Winding Refna. Refn doduše nikada nije ovoliko radikalan, i u svojim filmovima ima više priče u mejsntrim smislu, ali to je negde ta linija.
Šteta je što film u sceni sa dvojicom naduvanih hevimetalaca malo iskoračuje iz atmosfere koja je do tada izgrađena i pokazuje da Panos Cosmatos nije iskontrolisao baš sve svoje impulse, ali i uprkos tome ovo je debi koji obećava. Zanimljiv je aktuelni talas filmova koje rade sinovi velikana - Cronenbergov sin je snimio ANTIVIRAL, Landisov sin je pisao CHRONICLE i još mnogi su aktivni. Ako izuzmemo Landisa čiji film se dosta razlikuje od očevog rada i bilo kakve istorije filma, ostali se dosta oslanjaju na zaostavštinu očeva i filmova iz prošlosti generalno.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment