Pogledao sam DER UNHOLD Volkera Schlondorffa, ekranizaciju romana Michaela Tourniera koju je napisao zajedno sa čuvenim scenaristom Jean-Claude Carriereom. U ovom filmu Schlondorff očigledno želi da se vrati formi sa kojom se proslavio u filmu DIE BLECHTROMMEL po romanu Gunthera Grassa a to je mešavina realizma, simbolike svojstvene bajkama i Drugog svetskog rata. Ponovo se Schlondorff bavi temom ouse nacizma, ponovo deca igraju značajnu ulogu u njegovoj paraboli i ponovo iz subjektivne vizure glavnog junaka sve liči na bajku.
Glavni junak je Francuz Abel koji posle traumatičnog odrastanja u katoličkom internatu postaje infantilni mehaničar, neobično blizak deci. Kada ga nepravedno optuže za pedofiliju, potom regrutuju na front umesto robije, Abel završava kao zarobljenik i počinje da radi kao Goeringov lovočuvar a onda i sluga u dvorcu u kome se priprema SS omladina.
Srednji deo filma, drugi čin, kada Abel služi Goeringu u suštini predstavlja višak. Iako u toj deonici, Abel "poveruje" kako je stupio u bajku, kada se upozna sa Goeringovim groteksnim navikama, hedonizmom, dvorcem, opsesijom lovom, isto to se moglo desiti i u ključnoj deonici a to je odlazak u dvorac gde se pripremaju deca za SS. Doduše, sredina sa Goeringom se verovatno morala očuvati i zbog romana i zato što nudi nekoliko prilika da se snime upečatljive set-piece bizarnosti, ali to na nivou strukture deluje kao višak.
Bajkovitost fascinantnog imaginarija Trećeg Rajha potpuno je očuvana u segmentu sa decom gde Abel oduševljeno i najiskrenije počinje da učestvuje u njihovom odgoju a zatim se uključuje i u "lov na decu" kako bi se popunili redovi SS-podmlatka.
Abel doživljava lom kada se pokaže naličje nacističke bajke, odnosno kada decu poteraju u rat, kada se susretne sa drugom decom koja su bila zarobljena u logorima i kada se svi oni koji su plaćali cenu nastanka ovog bajkovitog ambijenta pojave u njemu.
Schlondorff i Carriere u toku čitavog filma imaju manje ili veće probleme sa strukturom, u neočekivanim trenucima se opredeljuju za naratora ili montažne sekvence i na nivou celini ima dosta nesigurnosti. Isto tako, noge okolnosti vezane za Abela su prilično neuverljive, naročito na samom početku. Uprkos tome što DER UNHOLD pre svega deluje kao subjektivna slika sveta, kao ispovest jednog iracionalnog čoveka, i Schlondorff i Carriere sporadično pokazuju stvari malo i sa strane i tada se pojedine neuverljivosti javljaju kao opterećenje. Takvih grešaka gotovo da nije bilo kada su 17 godina pre toga radili BLECHTROMMEL.
S druge strane, 1996. godine, Schlondorffov rediteljski rukopis je izuzetno snažan i uspeva da funkcioniše na nivou detalja i pojedinih scena u dovoljnoj meri da se problemi celine prevaziđa i da DER UNHOLD u konktekstu tadašnje produkcije zauzme zapaženo mesto nekoliko koraka iza Kusturičinog PODZEMLJA koje se tada naročito izdvajalo.
* * * / * * * *
Glavni junak je Francuz Abel koji posle traumatičnog odrastanja u katoličkom internatu postaje infantilni mehaničar, neobično blizak deci. Kada ga nepravedno optuže za pedofiliju, potom regrutuju na front umesto robije, Abel završava kao zarobljenik i počinje da radi kao Goeringov lovočuvar a onda i sluga u dvorcu u kome se priprema SS omladina.
Srednji deo filma, drugi čin, kada Abel služi Goeringu u suštini predstavlja višak. Iako u toj deonici, Abel "poveruje" kako je stupio u bajku, kada se upozna sa Goeringovim groteksnim navikama, hedonizmom, dvorcem, opsesijom lovom, isto to se moglo desiti i u ključnoj deonici a to je odlazak u dvorac gde se pripremaju deca za SS. Doduše, sredina sa Goeringom se verovatno morala očuvati i zbog romana i zato što nudi nekoliko prilika da se snime upečatljive set-piece bizarnosti, ali to na nivou strukture deluje kao višak.
Bajkovitost fascinantnog imaginarija Trećeg Rajha potpuno je očuvana u segmentu sa decom gde Abel oduševljeno i najiskrenije počinje da učestvuje u njihovom odgoju a zatim se uključuje i u "lov na decu" kako bi se popunili redovi SS-podmlatka.
Abel doživljava lom kada se pokaže naličje nacističke bajke, odnosno kada decu poteraju u rat, kada se susretne sa drugom decom koja su bila zarobljena u logorima i kada se svi oni koji su plaćali cenu nastanka ovog bajkovitog ambijenta pojave u njemu.
Schlondorff i Carriere u toku čitavog filma imaju manje ili veće probleme sa strukturom, u neočekivanim trenucima se opredeljuju za naratora ili montažne sekvence i na nivou celini ima dosta nesigurnosti. Isto tako, noge okolnosti vezane za Abela su prilično neuverljive, naročito na samom početku. Uprkos tome što DER UNHOLD pre svega deluje kao subjektivna slika sveta, kao ispovest jednog iracionalnog čoveka, i Schlondorff i Carriere sporadično pokazuju stvari malo i sa strane i tada se pojedine neuverljivosti javljaju kao opterećenje. Takvih grešaka gotovo da nije bilo kada su 17 godina pre toga radili BLECHTROMMEL.
S druge strane, 1996. godine, Schlondorffov rediteljski rukopis je izuzetno snažan i uspeva da funkcioniše na nivou detalja i pojedinih scena u dovoljnoj meri da se problemi celine prevaziđa i da DER UNHOLD u konktekstu tadašnje produkcije zauzme zapaženo mesto nekoliko koraka iza Kusturičinog PODZEMLJA koje se tada naročito izdvajalo.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment