Pogledao sam BREAKFAST ON PLUTO Neil Jordana, courtesy of Ginger.
Ja sam veliki Jordanov fan i trudim se da pratim njegov rad koliko god mogu, iako moram priznati da me kod njega najpre fascinira stil pa tek onda same priče koje su nekad jako zanimljive a nekad su zbir svega onoga što prezirem u filmu.
BREAKFAST ON PLUTO je u principu spoj te dve tendencije u Jordanovom radu, međutim, nekako što sam stariji,. to mi više raste poštovanje za stilsku superiornost a priče koje mi ne prijaju me sve manje iritiraju.
BREAKFAST ON PLUTE je zaista izuzetan stilski ugođaj. Neil Jordan je u punoj formi i svaku scenu uspeva da maksimalno realizuje i osmisli i u tom smislu fenomenalno je šta je sve uspeo da uradi sa jednom kamernom i repetitivnom pričom. Neil Jordan zaista ima izuzetan dar da prepozna filmičnost u svakoj situaciji, i to vrlo pitku, konzervativnu filmičnost, prema kojoj je zaista teško imati primedbu.
E sad, ono što je malo sporno jeste proza Pat McCabea na kojoj je ovo sve bazirano a sa kojim je Jordan radio BUTCHER BOY. Ovaj film evidentno spada u psihodeličnu irsku fazu Jordanovog opusa u kojoj se on bavi McCabeovim pripovestima o duševno obolelim ljudima.
Lik trandže svoju histeriju prenosi na ceo film, i iako je ceo tok vrlo zanimljiv, nesumnjivo motivacija glavnog junaka, njegove težnje i frustracije ostaju nejasne. Naravno um nekog ko je duševno oboleo ostaje velika tajna za nas, ali postoje neke stvari u filmu koje ako ostanu tajna film ne valja, i to se ovde desilo. naime, ja do kraja filma nisam uspeo da shvatim koji su konkretni problemi McCabeovog junaka izuzev što ima izvesne duševne probleme i upitanost nad polnim identitetom, za koju do kraja nisam shvatio da li je fiziološke prirode ili je pak rezultat psihoze.
U tom spoju, film paradoksalno postaje krajnje homofoban, pošto su pederi prikazani kao melanholična, licemerna, nekad čak i brutalna stvorenja, koja sa svojom različitošću ne mogu da se pomire, dočim glavni junak svakako ne može da brani stranu gay zajednice jer naprosto sve je samo ne gay.
U tom nekontrolisanom pripovedačkom i značenjskom diskursu, ono što prevladava jeste Jordanova stilska superiornost zahvaljujući kojoj i neki marginalan art mogu da gledam sa uživanjem.
* * 1/2 / * * * *
Ja sam veliki Jordanov fan i trudim se da pratim njegov rad koliko god mogu, iako moram priznati da me kod njega najpre fascinira stil pa tek onda same priče koje su nekad jako zanimljive a nekad su zbir svega onoga što prezirem u filmu.
BREAKFAST ON PLUTO je u principu spoj te dve tendencije u Jordanovom radu, međutim, nekako što sam stariji,. to mi više raste poštovanje za stilsku superiornost a priče koje mi ne prijaju me sve manje iritiraju.
BREAKFAST ON PLUTE je zaista izuzetan stilski ugođaj. Neil Jordan je u punoj formi i svaku scenu uspeva da maksimalno realizuje i osmisli i u tom smislu fenomenalno je šta je sve uspeo da uradi sa jednom kamernom i repetitivnom pričom. Neil Jordan zaista ima izuzetan dar da prepozna filmičnost u svakoj situaciji, i to vrlo pitku, konzervativnu filmičnost, prema kojoj je zaista teško imati primedbu.
E sad, ono što je malo sporno jeste proza Pat McCabea na kojoj je ovo sve bazirano a sa kojim je Jordan radio BUTCHER BOY. Ovaj film evidentno spada u psihodeličnu irsku fazu Jordanovog opusa u kojoj se on bavi McCabeovim pripovestima o duševno obolelim ljudima.
Lik trandže svoju histeriju prenosi na ceo film, i iako je ceo tok vrlo zanimljiv, nesumnjivo motivacija glavnog junaka, njegove težnje i frustracije ostaju nejasne. Naravno um nekog ko je duševno oboleo ostaje velika tajna za nas, ali postoje neke stvari u filmu koje ako ostanu tajna film ne valja, i to se ovde desilo. naime, ja do kraja filma nisam uspeo da shvatim koji su konkretni problemi McCabeovog junaka izuzev što ima izvesne duševne probleme i upitanost nad polnim identitetom, za koju do kraja nisam shvatio da li je fiziološke prirode ili je pak rezultat psihoze.
U tom spoju, film paradoksalno postaje krajnje homofoban, pošto su pederi prikazani kao melanholična, licemerna, nekad čak i brutalna stvorenja, koja sa svojom različitošću ne mogu da se pomire, dočim glavni junak svakako ne može da brani stranu gay zajednice jer naprosto sve je samo ne gay.
U tom nekontrolisanom pripovedačkom i značenjskom diskursu, ono što prevladava jeste Jordanova stilska superiornost zahvaljujući kojoj i neki marginalan art mogu da gledam sa uživanjem.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment