Pogledao sam CARRIE Kimberly Peirce. Ovaj film je mahom promovisan kao rimejk De Palminog filma iako je naravno reč o ekranizaciji Kingove proze. U ovom konkretnoms lučaju doduše, ne može se reći da je reč ni o jednom ni o drugom per se. Naime, De Palmin film, pored toga što je remek-delo kome Peirce ne može ni da priđe, nudi jedno drugo čitanje u kome pubertet donosi fatalnu transformaciju koja u spoju sa teškim porodičnim okolnostima i provokacija okoline dovodi do strave i užasa. De Palma je u svom filmu sve ove elemente priče o odrastanju, bajke i košmara realizovao u jednoj izuzetnoj visokoj estetizaciji, nudeči jedan fetišistički pogled na procese u sazrevanju jedne mlade žene i manifestujući ih kroz horor.
Kimberly Peirce je ipak žena, dakle moguće je da je De Palma ove osnovne teme prikazao zanimljivijim nego što one zapravo jesu, odnosno, moguće je da one njemu deluju uzbudljivije i intrigantnije nego njoj. Kod Kimberly, pubertet je više povod ali nikako nije u samom uzroku događaja koji se odvijaju. Osnovni problem je socijalni i vezan je za majku koja usled svog verskog fundamentalizma junakinju nije adekvatno socijalizovala, odnosno okoline. Nekog dubljeg problema kod Kimberly zapravo ni nema, Carrie ne reaguje naročito na samu mentruaciju samo joj je glupo što o njoj nije obaveštena.
Dakle, čitanje Kinga je drugačije nego kod De Palme. S druge strane u pogledu eksploatacijskih efekata, Kimberly definitivno želi da ponudi De Palmu na steroidima i Carrie prilično rano kreće da draži publiku sa svojim razornim moćima.
Kada ripper sekvence krenu, to je sve relativno energično ali i površno, tehnička veština ipak ne može da nadomesti neizgrađene karaktere i odnose, kako među likovima tako i između gledalaca i priče. Ako imamo u vidu da se ovaj film dešava u savremenom svetu, premreženom raznim vidovima komunikacije pojedine konvencije kao da recimo junaci mogu samo da komuniciraju u četiri oka deluju apsurdno.
Ali, sve to na stranu. U toj steroidskoj postavci najveći problem je gluma. Chloe Moretz je bila odlična u odličnom rimejku Afredsonovog LET THE RIGHT ONE IN, ali u CARRIE j evrlo agresivna i neubedljiva u ulozi isprepadane devojčice. Julianne Moore takođe nije nimalo suptilna u ulozi majke, ali ume mnogo bolje da iznese tu povećanu agresiju u likovima.
Epizodni glumci nisu dovoljno zanimljivi na nivou personality actinga ali su barem u interopretacijama odmereniji, naročito Portia Doubleday.
De Palmina CARRIE i dalje ostaje neprikosnoveni klasik. Međutim, Peirce ne uspeva da ugrozi ni naslove kao što je CHRONICLE koji su se na sličan način oslanjali na priču tog tipa. Sam property je već ranije defetišizovan slabim nastavkom THE RAGE: CARRIE 2. Međtuim, koliko god to suludo zvučalo, pokušaji da se priča nadoveže na prvi film praćeni pokušajima da se stvari kontekstualizuju detaljima iz savremene popularne kulture, čine taj film kudikamo vibrantnijim, iako je u ukupnom utisku ova nova ekranizacija ipak bolje gledalačko iskustvo.
* * / * * * *
Kimberly Peirce je ipak žena, dakle moguće je da je De Palma ove osnovne teme prikazao zanimljivijim nego što one zapravo jesu, odnosno, moguće je da one njemu deluju uzbudljivije i intrigantnije nego njoj. Kod Kimberly, pubertet je više povod ali nikako nije u samom uzroku događaja koji se odvijaju. Osnovni problem je socijalni i vezan je za majku koja usled svog verskog fundamentalizma junakinju nije adekvatno socijalizovala, odnosno okoline. Nekog dubljeg problema kod Kimberly zapravo ni nema, Carrie ne reaguje naročito na samu mentruaciju samo joj je glupo što o njoj nije obaveštena.
Dakle, čitanje Kinga je drugačije nego kod De Palme. S druge strane u pogledu eksploatacijskih efekata, Kimberly definitivno želi da ponudi De Palmu na steroidima i Carrie prilično rano kreće da draži publiku sa svojim razornim moćima.
Kada ripper sekvence krenu, to je sve relativno energično ali i površno, tehnička veština ipak ne može da nadomesti neizgrađene karaktere i odnose, kako među likovima tako i između gledalaca i priče. Ako imamo u vidu da se ovaj film dešava u savremenom svetu, premreženom raznim vidovima komunikacije pojedine konvencije kao da recimo junaci mogu samo da komuniciraju u četiri oka deluju apsurdno.
Ali, sve to na stranu. U toj steroidskoj postavci najveći problem je gluma. Chloe Moretz je bila odlična u odličnom rimejku Afredsonovog LET THE RIGHT ONE IN, ali u CARRIE j evrlo agresivna i neubedljiva u ulozi isprepadane devojčice. Julianne Moore takođe nije nimalo suptilna u ulozi majke, ali ume mnogo bolje da iznese tu povećanu agresiju u likovima.
Epizodni glumci nisu dovoljno zanimljivi na nivou personality actinga ali su barem u interopretacijama odmereniji, naročito Portia Doubleday.
De Palmina CARRIE i dalje ostaje neprikosnoveni klasik. Međutim, Peirce ne uspeva da ugrozi ni naslove kao što je CHRONICLE koji su se na sličan način oslanjali na priču tog tipa. Sam property je već ranije defetišizovan slabim nastavkom THE RAGE: CARRIE 2. Međtuim, koliko god to suludo zvučalo, pokušaji da se priča nadoveže na prvi film praćeni pokušajima da se stvari kontekstualizuju detaljima iz savremene popularne kulture, čine taj film kudikamo vibrantnijim, iako je u ukupnom utisku ova nova ekranizacija ipak bolje gledalačko iskustvo.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment