Na Novim Kadrovima je otaku pokrenula pitanje drugarskog hajpovanja projekata koje stoji kao naličje u odnosu na ponašanje koje imaju oligarsi u svom mejnstrim rezervatu. Međutim, sinoć kada sam pogledao novu američku zombi komediju DANCE OF THE DEAD Gregg Bishopa, mislim da hajpovanje stvari u koje veruješ itekako ima smisla, čak i kada do kraja nije utemeljeno u kvalitetu.
To naročito važi za naš žanrovski film koji ima jako malo poklonika i potrebna mu je sva moguća podrška koju može da dobije.
Naime, DANCE OF THE DEAD je silno hajpovan film u američkoj žanrovskoj zajednici. Radila ga je ekipa iz Atlante koja je koliko sam shvatio već neko vreme aktivna. Kada se pogledaju kritike, one zvuče kao da je reč o naslovu koji prevazilazi SHAUN OF THE DEAD, redefiniše zombi komediju itd. Međutim, kada se pogleda film, jasno je da je reč o bombastičnom hajpu koji u priličnoj meri nije utemeljen na istini. DANCE OF THE DEAD nije ni blizu SHAUNa, reč je o amaterskom filmu snimljenom sa malim budžetom. Dok je SHAUN sa svim svojim manama pokazivao da je reč o reditelju vrednom pažnje i retko ozbiljnoj egzekuciji za jedan vanamerički horor filma, ovde nema takvog dometa. U tehničkom smislu čak su i marginalni naslovi poput BOY EATS GIRL nominalno jači.
No, sa druge strane, da nije bilo gromoglasnog hajpa, teško da bi iko obratio pažnju na ovaj film, a ovaj film jeste vredan pažnje. Istina o njemu je ambivalentna, ali navođenje nedostataka i njihove prirode zaista može biti kontraproduktivno. Naime, ovaj film ima ogroman broj mana koje proističu iz amaterskog pristupa (kad kažem amaterskog pristupa ne mislim na Beokon već na američki film, da li sumnjate da u ovom amaterskom filmu ima više komptenetno režiranih scena nego u celokupnoj srpskoj profesionalnoj kinematografiji za godinu dana) ali navođenje tih mana je promašivanje poente.
Bishop je u izvesnim deonicama pokazao veliki dar za crni humor, u pojedinim deonicama je ponudio neka vrlo inventivna rešenja u domenu prikazivanja zombija i njihovog izlaska iz grobova, u pojedinim scenama junaci koje igraju pravi tinejdžeri zaista uspevaju da iskomuniciraju neku emociju, i ja kao gledalac horora, moram priznati da bih se osećao uskraćeno da ovaj film nisam gledao. Nisam siguran da je Bishop neki ogroman talenat koji sam otkrio ovim filmom, ali čovek je pokazao da zna posao i čini mi se da bi trebalo da dobije priliku da uradi neki film i za majore.
Međutim, isto tako tipizovani likovi, sporadično zaista slabo osvetljenje, prilično tanka scenografija, efekti koji su prisiljeni da idu više u pravcu komedije nego horora, pa čak dalje i od horor komedije, kada bi se nabrojali, svakako bi me odvratili od trošenja sat i po vremena na ovaj film. I zato, na neki način zahvalan sam Quintu, Bloody Disgustingu i Twitchu što su ovaj film, u neku ruku, lažno predstavili i ubedili čitaoce da je vredan pažnje jer zaista jeste.
Naravno, na ovom mestu, gde su ljudi već konvertovani može se izneti konvencionalan sud o ovom filmu. I u tom smislu, uprkos svim nedostacima i snažnim impulsima da prekinete gledanje tokom prvih 20 minuta, mislim da je ovo naslov vredan pažnje, naročito za fanove.
* * ½ / * * * *
To naročito važi za naš žanrovski film koji ima jako malo poklonika i potrebna mu je sva moguća podrška koju može da dobije.
Naime, DANCE OF THE DEAD je silno hajpovan film u američkoj žanrovskoj zajednici. Radila ga je ekipa iz Atlante koja je koliko sam shvatio već neko vreme aktivna. Kada se pogledaju kritike, one zvuče kao da je reč o naslovu koji prevazilazi SHAUN OF THE DEAD, redefiniše zombi komediju itd. Međutim, kada se pogleda film, jasno je da je reč o bombastičnom hajpu koji u priličnoj meri nije utemeljen na istini. DANCE OF THE DEAD nije ni blizu SHAUNa, reč je o amaterskom filmu snimljenom sa malim budžetom. Dok je SHAUN sa svim svojim manama pokazivao da je reč o reditelju vrednom pažnje i retko ozbiljnoj egzekuciji za jedan vanamerički horor filma, ovde nema takvog dometa. U tehničkom smislu čak su i marginalni naslovi poput BOY EATS GIRL nominalno jači.
No, sa druge strane, da nije bilo gromoglasnog hajpa, teško da bi iko obratio pažnju na ovaj film, a ovaj film jeste vredan pažnje. Istina o njemu je ambivalentna, ali navođenje nedostataka i njihove prirode zaista može biti kontraproduktivno. Naime, ovaj film ima ogroman broj mana koje proističu iz amaterskog pristupa (kad kažem amaterskog pristupa ne mislim na Beokon već na američki film, da li sumnjate da u ovom amaterskom filmu ima više komptenetno režiranih scena nego u celokupnoj srpskoj profesionalnoj kinematografiji za godinu dana) ali navođenje tih mana je promašivanje poente.
Bishop je u izvesnim deonicama pokazao veliki dar za crni humor, u pojedinim deonicama je ponudio neka vrlo inventivna rešenja u domenu prikazivanja zombija i njihovog izlaska iz grobova, u pojedinim scenama junaci koje igraju pravi tinejdžeri zaista uspevaju da iskomuniciraju neku emociju, i ja kao gledalac horora, moram priznati da bih se osećao uskraćeno da ovaj film nisam gledao. Nisam siguran da je Bishop neki ogroman talenat koji sam otkrio ovim filmom, ali čovek je pokazao da zna posao i čini mi se da bi trebalo da dobije priliku da uradi neki film i za majore.
Međutim, isto tako tipizovani likovi, sporadično zaista slabo osvetljenje, prilično tanka scenografija, efekti koji su prisiljeni da idu više u pravcu komedije nego horora, pa čak dalje i od horor komedije, kada bi se nabrojali, svakako bi me odvratili od trošenja sat i po vremena na ovaj film. I zato, na neki način zahvalan sam Quintu, Bloody Disgustingu i Twitchu što su ovaj film, u neku ruku, lažno predstavili i ubedili čitaoce da je vredan pažnje jer zaista jeste.
Naravno, na ovom mestu, gde su ljudi već konvertovani može se izneti konvencionalan sud o ovom filmu. I u tom smislu, uprkos svim nedostacima i snažnim impulsima da prekinete gledanje tokom prvih 20 minuta, mislim da je ovo naslov vredan pažnje, naročito za fanove.
* * ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment