Kada sam uzeo da gledam film WHEELS OF TERROR poznat još i kao MISFIT BRIGADE, očekivao sam da će to biti jedan od zanimljivih primera marginalnih filmova snimanih u SFRJ. U tome me je učvrstio i marginalni profil samog filma koji je prošao gotovo nezapaženo u vreme kada je izašao iako u njemu ima i poznatih glumaca, a i reditelj je relativno priznat.
Međutim, ono što sam dobio kao gledalac jeste jedan zaista odličan film koji zauzima važno mesto u filmografiji naslova koji se bave Drugim svetskim ratom. Gledao sam puno filmova o WW2, ali MISFIT BRIGADE je u to iskustvo uneo jako puno toga novog i dobrog.
Ovaj film je režirao ozbiljan reditelj Gordon Hessler. On je jedan od iskusnijih reditelja koji su sa televizije ušli u žanrovski film. Snimio je nekoliko vrlo efektnih filmova sa Vincent Priceom, niz zanimljivih trilera a karijeru je završio radeći borilačke filmove sa Sho Koshugijem.
WHEELS OF TERROR je snimao u punoj zrelosti, u svojoj 57. godini i u ovaj film je doneo veliko iskustvo koje se vidi na ekranu.
Film je pisao iskusan holivudski scenarista Nelson Gidding koji je posle dana u A-produkciji spao na saradnju sa Hesslerovom B-ekipu ali je i dalje donosio kvalitet po kome je bio poznat i u svojim high profile danima. Film je baziran na romanu Svena Hassela i mogao bi se definistai kao nemački DIRTY DOZEN.
Dakle, film govori o grupi nemačkih otpadnika na IStočnom forntu koji se nalaze u kaznenoj jedinici i dobijaju najteže zadatke, ali s druge strane i oni su vragolani tako da ne ostaju dužni svojim starešinama. U trenutku kada se Treći Rajh i kada u rat šalju čak i tinejdžere, ova skupina dobija samoubilačku misiju da uništi jednu železničku kompoziciju iza neprijateljskih linija.
U ovom filmu glavni junaci su Nemci. Iako je nacizam prikazan kao jedna zla i apsurdna ideologija, nemački junaci su otpadnici i prikazani su kao simpatični. U filmu oni ratuju sa Rusima koji nisu prikazani kao topovsko meso, imaju relativan karakter kao protivnici, ali sasvim je jasno da je ciljano da publika bude na strani ovih junaka, iako su Nemci.
Međutim, ono što je prva novina jeste da Nemce glume američki glumci na američkom akcentu tako da nema onih nekih fejk akcenata kojima se opisuje da nisu Amerikanci i to daje još dodatnu prisnost njihovim karakterima i smanjuje distancu sa publiku. Oliver Reed takođe glumi, i on igra na svom britanskom akcentu. Ovakav postupak se jako sreće. Naime, iako Nemci u američkim filmovima mahom igraju na engleskom obično imaju neki opterećujući akcenat. Ukoliko se već koristi ta konvencija onda je bolje da svaki glumac koristi svoj prirodni izgovor jer to zaista doprinosi spontanosti glume.
U filmu glumi i dosta naših glumaca i to iz jako dobrih generacija tako da recimo u samoj jedinici prominentnu ulogu imaju Slavko Štimac i Branko Vidaković. Oni glume na engleskom, dubbovani su, međutim u njihovoj mimici se ne oseća jezička barijera, oni se ponašaju kao da im je maternji jezik isti onaj kojim govore američki glumci. Zanimljivu rolu i najupečatljiviju u ovom kontigentu ima Andrija Maričić, a nešto manje zapažen u jedinici je i Boris Komnenić.
Naravno, američki glumci imaju noseće uloge, ali i naši sasvim dobro rade svoje zadatke i donose dosta kvaliteta. U manjim ulogama se mogu videti i tada još mladi Dragan Bjelogrlić, Goran Radaković, Milenko Zablaćanski, a Vladan Dujović je čak efektan kao SS podoficir.
Od naših glumaca zaista nisam očekivao ovakav kvalitet, a mislim da su mladi Bane Vidaković i Bule Goncić iskoristili maksimum od svojih fizionomija.
Pored tada već ocvalih zvezda David Carradinea i Olivera Reeda koji imaju sporedne uloge, glumačka podela je vrlo hip. Glavnu ulogu ima stara hipi ikona Bruce Davison, a tu su još i Jay O. Sanders i David Patrick Kelly. Ova podela je u suštini vrlo indie.
WHEELS OF TERROR donosi mnoštvo jako dobro realizovane akcije. Na početku filma postoji jedna od retkih tenkovskih bitaka privoljenih na celuloid. Moram priznati da je Hessler maestralno režirao ovu sekvencu, i do kraja filma postoje još dve sjajne akcione sekvence.
Hessler je u rediteljskom konceptu modernizovao pristup WW2 filmu. Umesto konvencionalne akcije koja je bila svojstvena za WW2 film sa junacima nasuprot hordi dezorijentisanih protivnika (nemam ništa protiv toga ali 1987. to jeste već passe), on pravi scene u kojima su svi učesnici bitke proaktivni, nema lakih rešenja, bitke uključuju dosta taktike i što se samog koncepta akcije tiče WHEELS OF TERROR je vrlo sofisticiran film.
Iako na planu tehničke opreme, WHEELS OF TERROR nije mnogo autentičniji od naših WW2 filmova, dakle ima tu dosta opreme JNA koja igra opremu Vermahta, ipak, film je mnogo autentičniji od italijanskih WW2 exploitationa. Partizanski film je bio veliko obeležje naše kinematografije i nesumnjivo je SFRJ bila pravo mesto za njihovo snimanje.
Međutim, narečena indie podela ima i dosta poptuno off the wall situacija koje igra. Naime, sa dezideoligovanim junacima, Hessler nudi jedan dosta relaksiraniji pogled na rat i pokazuje kako izgleda kada su junaci ratnog filma napaljeni otpadnici kojima je samo bitno da izvuku živu glavu i snađu se za neki seks i alkohol. Štaviše, film bi se mogao nazvati DUŠMANI.
I u pojedinim scenama glumci stvarno brilljiraju.
Prava je šteta što WHEELS OF TERROR nije mejdžor film i što ga još uvek niko istinski bitan na svetskom nivou nije revalorizovao. Ipak, mislim da je vreme na njegovoj strani.
Kad je reč o snimanju u SFRJ, dosta naših ljudi je radilo na ovom filmu. Vladislav Lašić je radio scenografiju koja je zaista odlična a još je važnije to što je DP bio Đorđe Nikolić, poznat i pod nadimkom Đoka Poltron koji je uradio fantastičan posao. Nikolić je što se mene tiće jedan od naših najvažnijih DPjeva, on je bio saradnik Ace Đorđevića na OTPISANIMA a to je zaista bio vrhunski poduhvat. Na neki način čovek se oseti ponosnim što je deo kontinuiteta naše kinematografije kada vidi da su ljudi odavde sporadično umeli da isporuče zaista vrhunske stvari.
WHEELS OF TERROR je film koji iskreno preporučujem, i to ne samo kao fiks dok očekujemo INGLORIOUS BASTARDS.
* * * 1/2 / * * * *
Međutim, ono što sam dobio kao gledalac jeste jedan zaista odličan film koji zauzima važno mesto u filmografiji naslova koji se bave Drugim svetskim ratom. Gledao sam puno filmova o WW2, ali MISFIT BRIGADE je u to iskustvo uneo jako puno toga novog i dobrog.
Ovaj film je režirao ozbiljan reditelj Gordon Hessler. On je jedan od iskusnijih reditelja koji su sa televizije ušli u žanrovski film. Snimio je nekoliko vrlo efektnih filmova sa Vincent Priceom, niz zanimljivih trilera a karijeru je završio radeći borilačke filmove sa Sho Koshugijem.
WHEELS OF TERROR je snimao u punoj zrelosti, u svojoj 57. godini i u ovaj film je doneo veliko iskustvo koje se vidi na ekranu.
Film je pisao iskusan holivudski scenarista Nelson Gidding koji je posle dana u A-produkciji spao na saradnju sa Hesslerovom B-ekipu ali je i dalje donosio kvalitet po kome je bio poznat i u svojim high profile danima. Film je baziran na romanu Svena Hassela i mogao bi se definistai kao nemački DIRTY DOZEN.
Dakle, film govori o grupi nemačkih otpadnika na IStočnom forntu koji se nalaze u kaznenoj jedinici i dobijaju najteže zadatke, ali s druge strane i oni su vragolani tako da ne ostaju dužni svojim starešinama. U trenutku kada se Treći Rajh i kada u rat šalju čak i tinejdžere, ova skupina dobija samoubilačku misiju da uništi jednu železničku kompoziciju iza neprijateljskih linija.
U ovom filmu glavni junaci su Nemci. Iako je nacizam prikazan kao jedna zla i apsurdna ideologija, nemački junaci su otpadnici i prikazani su kao simpatični. U filmu oni ratuju sa Rusima koji nisu prikazani kao topovsko meso, imaju relativan karakter kao protivnici, ali sasvim je jasno da je ciljano da publika bude na strani ovih junaka, iako su Nemci.
Međutim, ono što je prva novina jeste da Nemce glume američki glumci na američkom akcentu tako da nema onih nekih fejk akcenata kojima se opisuje da nisu Amerikanci i to daje još dodatnu prisnost njihovim karakterima i smanjuje distancu sa publiku. Oliver Reed takođe glumi, i on igra na svom britanskom akcentu. Ovakav postupak se jako sreće. Naime, iako Nemci u američkim filmovima mahom igraju na engleskom obično imaju neki opterećujući akcenat. Ukoliko se već koristi ta konvencija onda je bolje da svaki glumac koristi svoj prirodni izgovor jer to zaista doprinosi spontanosti glume.
U filmu glumi i dosta naših glumaca i to iz jako dobrih generacija tako da recimo u samoj jedinici prominentnu ulogu imaju Slavko Štimac i Branko Vidaković. Oni glume na engleskom, dubbovani su, međutim u njihovoj mimici se ne oseća jezička barijera, oni se ponašaju kao da im je maternji jezik isti onaj kojim govore američki glumci. Zanimljivu rolu i najupečatljiviju u ovom kontigentu ima Andrija Maričić, a nešto manje zapažen u jedinici je i Boris Komnenić.
Naravno, američki glumci imaju noseće uloge, ali i naši sasvim dobro rade svoje zadatke i donose dosta kvaliteta. U manjim ulogama se mogu videti i tada još mladi Dragan Bjelogrlić, Goran Radaković, Milenko Zablaćanski, a Vladan Dujović je čak efektan kao SS podoficir.
Od naših glumaca zaista nisam očekivao ovakav kvalitet, a mislim da su mladi Bane Vidaković i Bule Goncić iskoristili maksimum od svojih fizionomija.
Pored tada već ocvalih zvezda David Carradinea i Olivera Reeda koji imaju sporedne uloge, glumačka podela je vrlo hip. Glavnu ulogu ima stara hipi ikona Bruce Davison, a tu su još i Jay O. Sanders i David Patrick Kelly. Ova podela je u suštini vrlo indie.
WHEELS OF TERROR donosi mnoštvo jako dobro realizovane akcije. Na početku filma postoji jedna od retkih tenkovskih bitaka privoljenih na celuloid. Moram priznati da je Hessler maestralno režirao ovu sekvencu, i do kraja filma postoje još dve sjajne akcione sekvence.
Hessler je u rediteljskom konceptu modernizovao pristup WW2 filmu. Umesto konvencionalne akcije koja je bila svojstvena za WW2 film sa junacima nasuprot hordi dezorijentisanih protivnika (nemam ništa protiv toga ali 1987. to jeste već passe), on pravi scene u kojima su svi učesnici bitke proaktivni, nema lakih rešenja, bitke uključuju dosta taktike i što se samog koncepta akcije tiče WHEELS OF TERROR je vrlo sofisticiran film.
Iako na planu tehničke opreme, WHEELS OF TERROR nije mnogo autentičniji od naših WW2 filmova, dakle ima tu dosta opreme JNA koja igra opremu Vermahta, ipak, film je mnogo autentičniji od italijanskih WW2 exploitationa. Partizanski film je bio veliko obeležje naše kinematografije i nesumnjivo je SFRJ bila pravo mesto za njihovo snimanje.
Međutim, narečena indie podela ima i dosta poptuno off the wall situacija koje igra. Naime, sa dezideoligovanim junacima, Hessler nudi jedan dosta relaksiraniji pogled na rat i pokazuje kako izgleda kada su junaci ratnog filma napaljeni otpadnici kojima je samo bitno da izvuku živu glavu i snađu se za neki seks i alkohol. Štaviše, film bi se mogao nazvati DUŠMANI.
I u pojedinim scenama glumci stvarno brilljiraju.
Prava je šteta što WHEELS OF TERROR nije mejdžor film i što ga još uvek niko istinski bitan na svetskom nivou nije revalorizovao. Ipak, mislim da je vreme na njegovoj strani.
Kad je reč o snimanju u SFRJ, dosta naših ljudi je radilo na ovom filmu. Vladislav Lašić je radio scenografiju koja je zaista odlična a još je važnije to što je DP bio Đorđe Nikolić, poznat i pod nadimkom Đoka Poltron koji je uradio fantastičan posao. Nikolić je što se mene tiće jedan od naših najvažnijih DPjeva, on je bio saradnik Ace Đorđevića na OTPISANIMA a to je zaista bio vrhunski poduhvat. Na neki način čovek se oseti ponosnim što je deo kontinuiteta naše kinematografije kada vidi da su ljudi odavde sporadično umeli da isporuče zaista vrhunske stvari.
WHEELS OF TERROR je film koji iskreno preporučujem, i to ne samo kao fiks dok očekujemo INGLORIOUS BASTARDS.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment