PIJAVICE

Dragana Marinkovića ne treba potcenjivati kao reditelja. Naime, čini se da je u svojoj generaciji reditelja a to je ekipa stasala u osamdesetim, Marinković na kraju jedini uspeo da odoli komercijalnim iskušenjima i ostao veran ekranizacijijama poznatih romana kao svom strateškom umetničnkom opredeljenju.

Možda su Marinkovićevi filmovi toliko slabi da se ne mogu gledati ali jednog dana će on biti upamćen kao čovek koji je ekranizovao Radoja Domanovića, Milorada Pavića, Svetislava Basaru i Davida Albaharija.

Na tom putu, Marinković je jedinstven utoliko što on sa svojim filmovima nije postigao nikakav opipljiv uspeh, a prozu pisaca kojih se poduvatio na kraju je učinio nečim što deluje nesnimljivo.

PIJAVICE su ekranizacija proze Davida Albaharija i možemo reći da je to na neki način srpski INHERENT VICE, priča o piscu koji posle koketiranja sa Službom biva uvučen u slučaj sa metafizičkim implikacijama i aluzijama na Holokaust.

Formalno, film je nepotrebno baziran na flešbekovima i potpuno anahron. Fotografija Borisa Gortinskog deluje po koloritu i kadriranju kao iz nekog filma snimljenog osamdesetih. Ne znam da li je to bila namera, ali rekao bih da bi autori STRANGER THINGSa skupo platili snimatelja koji može da isporuči tako arhaičan kolorit. Slično je i sa mizanscenom. Doduše film se dešava u epohi, 1998. i 1999. godine ali i njemu je sve retro, uključujući i scene seksa u scenama sa Nikolom Đuričkom i Ivom Mihalić.

U tom stilskom pogledu PIJAVICE su barem konzistentne. One neprekidno izgledaju kao loš film iz osamdeseetih, pa se može reći da se ovde Marinković čak vraća u formu posle filma DIŠI DUBOKO koji je bio potpuni trainwreck između ostalog i u pokušaju da izgleda moderno.

PIJAVICE su film koji je istovremeno teško razumeti, baziran na misteriji koja nikoga ne zanima sem junaka, sa metafizičkim tonovima kojima ni reditelj ni scenario ne daju naročito veliku ulogu.

Srećom, pretenzija ovog filma je beskrajna i proporcionalna neznanju autora i to mu daje onu draž koju samo naš regionalni, jugoslovenski film može da pruži.

Marinković je ona vrta true hardcore lika kome možda na nekom nivou njegovi “klaisći” poput Darka Bajića pomalo i zavide jer apsolutno nikada nije ni iz daljine prišao nečemu što nije pokušaj da se snimi visoka umetnost.

Marinković nikada nije imao uspeha na festivalima. Njegov novi film deluje toliko bajato, toliko van vremena, da ga to čini maltene avangardnim. Da je u karijeri imao nekog uspeha, ovaj film bi bio smatran povratkom korenima. Međutim, čak je i VIZANTIJSKO PLAVO nešto modernije od PIJAVICA.

Producenti će imati ozbiljan izazov da nekome barem poklone ovaj film ali mogu da pokušaju.