Saturday, March 16, 2019

THE KID WHO WOULD BE KING

THE KID WHO WOULD BE KING je drugi reditelkjski film učenika i prijatelja Edgara Wrighta - Joe Cornisha u kome on praktično ponavlja recept kako iz Wrightove Cornetto trilogije tako i iz svog prvig filma ATTACK THE BLOCK koji je ovaj producirao. Naime, on uzima ortodoksnu žanrovsku postavku sa sve ikonografijom i prenosi je u vrlo savremeni, vrlo britanski milje. Wrightu je to dva i po puta savršeno uspelo, Cornishu jeste jednom ali nažalost u drugo pokušaju on snima ipak jedan limitiran film.

U THE KID WHO WOULD BE KING Cornish prenosi legendu o Kralju Arturu, Merlinu i Morgani u milje londonskih đaka gde mali buca shvata da je on savremeni naslednik Artuta i čuvar Albiona. I onda se naravno pojavljuju modernizovane ili vaskrsnute verzije Morgane, Merlina itd.

Nažalost, Cornish snima film koji nije naročito maštovi iako je tehnički prilično vešt, mada ne i senzacionalan. No ipak, ovo je Foxova produkcija, direktor fotografije je legendarni Bill Pope koji radi sa Edgarom od kada je dobacio do Holivuda, ima tu iskustva i znanja napretek. Međutim, čini mi se da Cornish u svojoj transpoziciji arturijanske legende ostaje dosta linearan i mehaničan.

Ceo power dynamic među junacima gde Artur kreće iz pozicije žrtve bullyinga deluje prežvakano, a onda na kraju malo uspe da se spase kada se mali kralj ujedini sa bullyjima ne bi li pobedio Morganu. Na neki način to da bullyji postaju vitezovi ostaje i politički najzanimljiviji komentar ovog dosta aseptičnog filma jer ko su vitezovi bili ako ne oni koji su jači i raspoloženi da to pokažu.

S druge strane, činjenica da mali junak odrasta bez oca, i pokušava da se nosi sa tim, nosi u sebi taj tropey momenat bajke ali u suštini nema apsolutnu nikakvu emotivnu težinu i deluje nakalemljeno silom, kao jedan od onih obaveznih a zapravo lažnih melanholičnih momenata koji je tu ne bi li suspregao opšte puštanje mašti na volju.

Šteta je što u nizu “modernizovanih” likova koji su arturijanski junaci ali se kriju in plain sight, nije uvrštena i Morgana. Nažalost, ona jedina ostaje nemodernizovana, zarobljena pod zemljom i prisutna u nekim pasivnim paralelnim radnjama sem do samog finala kada se pojavi u obiličju zle pretendentkinje na presto a potom i zmaja.

Cornish nije glup i sve ovo je upakovano u jedan  solidan produkt, međutim nijedan element koji je ovde sakupio nije dovoljno snažan da izdigne materijal iznad zbira unetih delova. Tome delom doprinosi i glavni junak koji je najmanje harizmatičan od sve dece kojom ga je Cornish okružio, ali ne može se krivica svaliti na dete—glumca u ovakvoj produkciji.

Kao produkt a to je osavremenjivanje arturijanske legende namenjeno deci, THE KID WHO WOULD BE KING funckioniše. Propao je u bioskopima ali ne sumnjam da će ovaj film živeti, pa čak možda i naići na neke veće simpatije među ljubiteljima fantasyja koji uostalom nemaju visoke kriterijume, pogledajmo samo uspeh serijala LORD OF THE RINGS.

Međutim, ovaj film pada daleko ispod očekivanja od Cornisha za kog se očekivalo da će biti Wrightov učenik sa velikim potencijalom, što ne mislim samo ja već i holivudski studiji.

Dok mehaničnost transpozicije arturijanske legende verovatno neće smetati deci, definitivno hoće onima koji su navikli od ove produkcije da pomera barijere i donosi najmaštovitije žanrovske hibride. Trenutak u kome u finalnoj bici škola biva tretirana kao tvrđava ostaje verovatno najuzbudljivije i najinventivnije rešenje koje je Cornish doneo.

U drugom činu, priča im tendenciju da se malo zavrti u krug i sa puna dva sata trajanja možemo reći da je THE KID WHO WOULD BE KING svakako mogao biti i kraći.

U svakom slučaju, Fox nema na šta da se šali, dobio je film koji možda nije doneo novac na mostu ali će se naplatiti na ćupriji, međutim Cornish sasvim sigurno nije iskoristio svoju prvu meč loptu. 

* * 1/2 / * * * *

No comments:

Post a Comment