THE STANDOFF AT SPARROW CREEK koji kao scenarista i reditelj potpisuje Henry Dunham predstavlja jedan vrlo zanimljiv produžetak poetike teksaške producentske kuće Cinestate. Naime, Dallas Sonnier je pre nekoliko godina smislio plan da snima kvalitetne filmove za Trumpovu eru, iako sebe ne smatra njegovim glasačem, ali mu je podjednako odbojan kao i mejnstrim kandidati. Dakle, njegova ideja je bila da snima koji će se obraćati publici iritiranoj dominacijom liberala u Holivudu, a koja je po Trumpovom dolasku na vlast postala dosta nametljiva, a sigurno i iritantna.
Međutim, recept za koji se Sonnier opredelio je neobičan - on proizvodi mešavinu B-filma, odnosno exploitationa i art filma. To je bio proklamovani recept Quentina Tarantina, sa tom razlikom što Sonnierov glavni in-house autor S. Craig Zahler snima filmove koji su više exploitation i više art od onoga što je radio Tarantino. Još je CELL BLOCK 99 sa svojom tvrdom mačo pričom o odmazdi bio tretiran kao film Trumpove ere, iako je imao premijeru u Veneciji i doživeo prevashodno art house distribuciju. DRAGGED ACROSS CONCRETE je ponovio spoj Zahlera i Vaughna ali je u priču uveo i Mela Gibsona, no senzbilitet se nije izmenio - film traje 165 minuta što svakako nije minutaža blokbastera a scenario obiluje od tvrdih i dosta radikalno desnih pogleda na svet kako među junacima, tako i iz vizure samog autora.
THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je međutim nešto možda još radikalnije. Naime, reč je o filmu koji bismo mogli definisati kao kamijevsku egzistencijalističku dramu, smeštenu u desničarsku političku ćeliju. Kao što znamo, polemička drama kao forma pozorišnog teksta bila je omiljena među egzistencijalistima i omiljena postavka bila joj je komunistička ili neka druga revolucionarna ćelija gde se junaci suočavaju sa problemom, polemišu o njemu, razrađuju dileme i generalno su upitani nad stvarima u egzistencijalističkom ključu razmišljanja.
Kod Dunhama, priča je smeštena u jednu militiu koja se okuplja u vanrednoj situaciji - naime sahrana lokalnog policajca je bila napadnuta i osumnjičen je militia man kao pucač. Smeštanje priče u takve okolnosti samo po sebi ne mora biti znak simpatija za ovaj vid organizacije, ali Dunhamovi junaci se ponašaju dosta komotno u toj situaciji, i film bez ikakve sumnje "normalizuje" način ponašanja i organizacije koji tradicionalno smatramo neobičnim i ekscesnim.
Junaci jesu prikazani kao neka vrsta autsajdera i svakoga je neka trauma naterala da se učlani u grupu, ali Dunham ne akcentuje njihovo autsajderstvo više nego što bi ga oni akcentovali sami.
Znak vremena i ono po čemu se egzistencijalizam savremene ekstremne desnice razliku od egzistencijalizma levice od pre više od pola veka jeste to što ovde postoji snažan motiv egzibicionizma i među junacima nije teško naći onog koji je spreman da se žrvuje. Zapravo, naprotiv, teško je pronaći istinu.
Junaci se od početka priče nalaze u kontradikciji, oni su militia koja je okupljena da jednog dana pruži otpor vlastima ali koja želi da sada ne uđe u konflikt jer napad za koji bi mogla biti optužena nije planirala. Dok pokušava da locira svog člana koji je izvršio napad, ispostavlja se da ih ima nekoliko koji su spremni da priznaju krivicu.
Dunham je režirao film i pisao scenario. Stvar je ukusa kako ćete prihvatiti ovaj film. Ako nemate nasušnu potrebu za nekom "organskom" uverljivošću onda će vam više prijati ovaj dobro skrojeni komad koji bi se mogao igrati na sceni bez problema. Imali smo ovakvih filmova i ranije, snimao ih je recimo David Mamet, a čini mi se da bi rado potpisao i ovaj rad. Za moj ukus Dunhamov kraj je u svakom aspektu, od dijaloga do zapleta bio za stepen precizniji od onoga što bi uspelo da me sasvim uvuče u priču, tako da sam nažalost sve vreme bio "izvan priče", što ne znači da u njoj nisam na neki način uživao, naročito jer nudi mnogo povoda za razmišljanje.
James Badge Dale je s druge strane glumac koji je u glavnoj ulozi bivšeg policajca a sada militia mana pružio impresivan nastup i on uspeva da prevaziđe sve barijere koje je Dunham postavio.
THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je pedantno urađen niskobudžetni film sa zanimljivim zapletom i izvanrednom centralnom rolom. Ipak, jaka doza teatralnosti sprečava ga da suštinski prevaziđe svoje produkcione limite ali svakako da je na bio na dobrom putu.
* * 1/2 / * * * *
Međutim, recept za koji se Sonnier opredelio je neobičan - on proizvodi mešavinu B-filma, odnosno exploitationa i art filma. To je bio proklamovani recept Quentina Tarantina, sa tom razlikom što Sonnierov glavni in-house autor S. Craig Zahler snima filmove koji su više exploitation i više art od onoga što je radio Tarantino. Još je CELL BLOCK 99 sa svojom tvrdom mačo pričom o odmazdi bio tretiran kao film Trumpove ere, iako je imao premijeru u Veneciji i doživeo prevashodno art house distribuciju. DRAGGED ACROSS CONCRETE je ponovio spoj Zahlera i Vaughna ali je u priču uveo i Mela Gibsona, no senzbilitet se nije izmenio - film traje 165 minuta što svakako nije minutaža blokbastera a scenario obiluje od tvrdih i dosta radikalno desnih pogleda na svet kako među junacima, tako i iz vizure samog autora.
THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je međutim nešto možda još radikalnije. Naime, reč je o filmu koji bismo mogli definisati kao kamijevsku egzistencijalističku dramu, smeštenu u desničarsku političku ćeliju. Kao što znamo, polemička drama kao forma pozorišnog teksta bila je omiljena među egzistencijalistima i omiljena postavka bila joj je komunistička ili neka druga revolucionarna ćelija gde se junaci suočavaju sa problemom, polemišu o njemu, razrađuju dileme i generalno su upitani nad stvarima u egzistencijalističkom ključu razmišljanja.
Kod Dunhama, priča je smeštena u jednu militiu koja se okuplja u vanrednoj situaciji - naime sahrana lokalnog policajca je bila napadnuta i osumnjičen je militia man kao pucač. Smeštanje priče u takve okolnosti samo po sebi ne mora biti znak simpatija za ovaj vid organizacije, ali Dunhamovi junaci se ponašaju dosta komotno u toj situaciji, i film bez ikakve sumnje "normalizuje" način ponašanja i organizacije koji tradicionalno smatramo neobičnim i ekscesnim.
Junaci jesu prikazani kao neka vrsta autsajdera i svakoga je neka trauma naterala da se učlani u grupu, ali Dunham ne akcentuje njihovo autsajderstvo više nego što bi ga oni akcentovali sami.
Znak vremena i ono po čemu se egzistencijalizam savremene ekstremne desnice razliku od egzistencijalizma levice od pre više od pola veka jeste to što ovde postoji snažan motiv egzibicionizma i među junacima nije teško naći onog koji je spreman da se žrvuje. Zapravo, naprotiv, teško je pronaći istinu.
Junaci se od početka priče nalaze u kontradikciji, oni su militia koja je okupljena da jednog dana pruži otpor vlastima ali koja želi da sada ne uđe u konflikt jer napad za koji bi mogla biti optužena nije planirala. Dok pokušava da locira svog člana koji je izvršio napad, ispostavlja se da ih ima nekoliko koji su spremni da priznaju krivicu.
Dunham je režirao film i pisao scenario. Stvar je ukusa kako ćete prihvatiti ovaj film. Ako nemate nasušnu potrebu za nekom "organskom" uverljivošću onda će vam više prijati ovaj dobro skrojeni komad koji bi se mogao igrati na sceni bez problema. Imali smo ovakvih filmova i ranije, snimao ih je recimo David Mamet, a čini mi se da bi rado potpisao i ovaj rad. Za moj ukus Dunhamov kraj je u svakom aspektu, od dijaloga do zapleta bio za stepen precizniji od onoga što bi uspelo da me sasvim uvuče u priču, tako da sam nažalost sve vreme bio "izvan priče", što ne znači da u njoj nisam na neki način uživao, naročito jer nudi mnogo povoda za razmišljanje.
James Badge Dale je s druge strane glumac koji je u glavnoj ulozi bivšeg policajca a sada militia mana pružio impresivan nastup i on uspeva da prevaziđe sve barijere koje je Dunham postavio.
THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je pedantno urađen niskobudžetni film sa zanimljivim zapletom i izvanrednom centralnom rolom. Ipak, jaka doza teatralnosti sprečava ga da suštinski prevaziđe svoje produkcione limite ali svakako da je na bio na dobrom putu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment