CLIMAX

CLIMAX Gaspara Noea je jedan od onih slučajeva kada se uverimo da droga ipak ima štetno dejstvo na mozak. Ako je Gaspar Noe sa svojim provokativnim vizijama u početku bio na putu da se nametne kao veliki savremeni reditelj, sada već podseća na propalog džanlkija, možda čak i skinutog sa džanka koji uporno prepričava jednu te istu foru iz vremena kada su mu druge bile stimulans a ne teret.

CLIMAX je skromni, žalosni odsjaj nekada značajnog reditelja koji je intelektualno nazadovao, sada već bez ikakve sposobnosti da izgradi uverljiv međuljudski odnos među likovima, bez ikakve sposobnosti da u nekakvoj stilizaciji koja isključuje empatiju prema likovima izgradi neku intelektualnu potku, konačno, kao rukovodilac koji je delegirao svoju misao drugima i krenuo da gradi film na sposobnosti saradnika da realizuju komplikovane ali jalove zamisli.

U tom pogledu, CLIMAX deluje kao jedan od onih staračkih filmova gde ostareli autor istovremeno pokušava da reciklira samoga sebe, a da snagu svog izraza očuva kroz napor ekipe usled vlastite nemogućnosti da smisli nešto smisleno.

U ovom filmu su to duge, naporne, složene, scene plesa i generalna tendencija da se sve radi steadicamom, da se pravi što manje rezova. Ali, kad se u takvom kadriranju zapazi jeziva gluma, onda je evidentno da je tehnički sektor mnogo više radio od umetničkog, a naročito od reditelja.

CLIMAX je film koji sada u Noeovim pokušajima da se igra formom deluje tužno, najpre što su ta poigravanja ne samo autoreciklaža već su i nekako žalosno infantilna. Noea uvek treba pogledati, i tehnički kad radi Benoit Debio, po pravilu ima šta da se vidi. Ali ishod je nažalost porazan ako ste Noea ikada voleli ili makar poštovali. 

* 1/2 / * * * *