Saradnja Romana Polanskog i Oliviera Assayasa na adaptraciji romana Delphine Vigan D’APRES UNE HISTORIE VRAIE rezultirao je nečim što bi se na prvi pogled moglo nazvati niskokaloričnom parafrazom Kingovog odnosno Reinerovog MISERYja. Međutim, Polanski kao reditelj starog kova ima u ovom filmu elemente nekih svojih ranijih radova, a sa Assayasom sasvim sigurno deli i svojevrsnu ironiju prema francuskoj književnoj odnosno kulturnoj sceni, spojenu sa strahopoštovanjem prema procesu pisanja kao takvom.
Otud je rezultat mnogo manje klasičan psihološki triler u samoj egzekuciji iako to jeste u osnovi,a mnogo više psihološka drama o spajanju i sukobljavanju dva karaktera u čemu nažalost nema mnogo toga da pruži. Uprkos tome što lik Eve Green uspeva da kreira neku vrstu tenzije, ubrzo ona postaje krajnje jednodimenzionalna a ponašanje likova postaje jednolično i zamorno predvidivo.
Otud, rekao bih da su rezultati ovog pokušaja rutinski na svakom nivou, i na žanrovskom, i na psihološkom, pa i na terenu denuncijacije kreativnih procesa i kulturne scene. Sve je za početak krajnje simplifikovano u strukturi a nadogradnja u karakterima u atmosferi očigledno nije dovoljno bogata da to sve digne na viši nivo.
Hendikep filma je svakako i supruga Romana Polanskog koja igra glavnu ulogu, a svakako da bi neka ekspresivnija glumica poput Isabelle Huppert tu pružila mnogo više.
Ova vrsta pretenzije na temu kreacije nedostajala je Polanskom u GHOST WRITERu kako bi ga podigla iznad nivoa jedno dosta jednostavnog trilera. Ovde imamo junakinju koja je ghost writer i na neki način, ovde je pružio ono što je tamo nedostajalo. I to baš da bi onaj film imao pečat Romana Polanskog.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment