Moram priznati da je moje rasuđivanje o Gilliamovom filmu THE MAN WHO KILLED DON QUIXOTE umnogome obeleženo raznim sentimentalnim sećanjima na dragog prijatelja Uroša Stojanovića sa čijim radom i životom, dakle i likom i delom, ova priča ima nekakve veze. Film kao nešto veće od života, život koji pokušava da se prožme sa filmom, vatrenost hispano miljea, reaproprijacija književnog remek-dela u savremenom intimističkom ključu, ukleti film iz mladosti koji prati autora i filmski projekat koji nikako da se desi, sve to su neki motivi koji su me asocirali na Uroša i učinili da mi ovaj film lično znači više nego drugima.
Ovo je film koji je snimio sedamdesetosmogodišnji reditelj i nastajao je četvrt veka. Taj spoj poznih godina autora i nestvarno dugog iščekivanja čini THE MAN WHO KILLED DON QUIXOTE jednim molotovljevim koktelom za recepciju. S jedne strane, to film kome je čuveni autor posvetio značajan deo svog života, s druge strane to je film koji je snimio u godinama kada je teško da bude u top formi, i stoga mu je jako teško prići.
Ono što u ovom filmu od elemenata za koje se Gilliam borio četvrt veka možemo videti jesu već pomenuti motivi elegične, nostalgične priče o filmadžiji koji pokušava da se vrati korenima kada je zaista bio umetnik, prožet vlastitim idejama, i katarzi koju doživljava kada shvati koliku je cenu platio kada je sve to napustio i komercijalizovao se.
Gilliamov junak je od početka bio zamišljen kao reditelj reklama u najboljim godinama, dakle ovde elegija nije staračka već suštinska. Johnny Depp je prvobitno trebalo da ga igra a na kraju je tu rolu dobio Adam Driver, indie zvezda u žestokom mejnstrim usponu, i tu priliku je dobro iskoristio oslonivši se na svoj atipični habitus. Ovo je oduvek bio plum role i Driver je to prepoznao, i iskoristio, premda film neće postići mnogo više od toga da bude recka u njegovom CVu.
Jean Rochefort i John Hurt su bili u konkurenciji za naslovnu rolu i na kraju filma dobili su posvetu jer snimanje nisu dočekali. Ulogu je dobio Gilliamov veteran Jonathan Pryce i uradio je solidan posao, premda voleo bih da je tu rolu odigrao neki još ikoničniji glumac.
Elem, jasno je šta je Gilliama držalo četvrt veka u tonusu da snimi ovaj film. To jeste priča o filmadžijama i njihovom "smislu života", maštovita, onirična, sa preplitanjem bilje, fantazije i raznih bizarnih okolnosti.
Ono gde međutim, Gilliam pokazuje da su ga sustigle godine i dugo sazrevanje projekta jeste domen fokusiranosti pripovedanja, film je epizodičan, sa dosta prostora da se sažme, da se tematski koncentriše i vizuelno precizira. No, to je problem reditelja u godinama, u samoj realizaciji scena računaju na svoje iskustvo, ponegde snimajući nedovoljno pozicija kamere, a u montaži se teško odriču delova jer ko može sprečiti osamdesetogodišnjaka na čelu glomazne internacionalne koprodukcije gde su pare skupljene na njegovo ime da nešto skrati, izbaci ili reducira.
Međutim, osim u par dijaloških scena, Gilliam u svakom pogledu prilazi sadržaju sa punim angažmanom, a kada zaplet krene punom snagom, Gilliam ga spremno dočekuje iza kamere.
U tom pogledu, ja moram reći da sam uživao u ovom filmu ali da itekako mogu razumeti one koji bi voleli da je cela stvar nešto kompaktnija. Nije samo reč o osećanjima koja je film probudio u meni, ili o tome što sam Gilliamov fan već naprosto oseća se da staračka neumerenost ovde velikim delom proističe iz vrlo visoke, skoro mladalačke vitalnosti.
Gilliam u realizaciji ove priče jeste pokazao neke mane starca u rediteljskoj stolici ali joj je generalno prišao sa velikim žarom, i na svu sreću krajnji efekat mnogo više liči na debitanta koji ne može da dođe do daha od svega onoga što želi da pokaže.
Za razliku od ZERO THEOREMa gde je Gilliam po prvi put snimio film koji je bio potpuno nepotreban (a uz to i skoro negledljiv), ovde imamo film koji ima trajnu vrednost i šteta je što su se okolnosti njegove recepcije svele samo na najtvrđu sinefilsku publiku. No, kako je Gilliam proveo celu večnost pokušavajući da ga snimi, barem može računati da će i uspeh sačekati ovaj film nešto kasnije nego što je planirao.
* * * / * * * *
Ovo je film koji je snimio sedamdesetosmogodišnji reditelj i nastajao je četvrt veka. Taj spoj poznih godina autora i nestvarno dugog iščekivanja čini THE MAN WHO KILLED DON QUIXOTE jednim molotovljevim koktelom za recepciju. S jedne strane, to film kome je čuveni autor posvetio značajan deo svog života, s druge strane to je film koji je snimio u godinama kada je teško da bude u top formi, i stoga mu je jako teško prići.
Ono što u ovom filmu od elemenata za koje se Gilliam borio četvrt veka možemo videti jesu već pomenuti motivi elegične, nostalgične priče o filmadžiji koji pokušava da se vrati korenima kada je zaista bio umetnik, prožet vlastitim idejama, i katarzi koju doživljava kada shvati koliku je cenu platio kada je sve to napustio i komercijalizovao se.
Gilliamov junak je od početka bio zamišljen kao reditelj reklama u najboljim godinama, dakle ovde elegija nije staračka već suštinska. Johnny Depp je prvobitno trebalo da ga igra a na kraju je tu rolu dobio Adam Driver, indie zvezda u žestokom mejnstrim usponu, i tu priliku je dobro iskoristio oslonivši se na svoj atipični habitus. Ovo je oduvek bio plum role i Driver je to prepoznao, i iskoristio, premda film neće postići mnogo više od toga da bude recka u njegovom CVu.
Jean Rochefort i John Hurt su bili u konkurenciji za naslovnu rolu i na kraju filma dobili su posvetu jer snimanje nisu dočekali. Ulogu je dobio Gilliamov veteran Jonathan Pryce i uradio je solidan posao, premda voleo bih da je tu rolu odigrao neki još ikoničniji glumac.
Elem, jasno je šta je Gilliama držalo četvrt veka u tonusu da snimi ovaj film. To jeste priča o filmadžijama i njihovom "smislu života", maštovita, onirična, sa preplitanjem bilje, fantazije i raznih bizarnih okolnosti.
Ono gde međutim, Gilliam pokazuje da su ga sustigle godine i dugo sazrevanje projekta jeste domen fokusiranosti pripovedanja, film je epizodičan, sa dosta prostora da se sažme, da se tematski koncentriše i vizuelno precizira. No, to je problem reditelja u godinama, u samoj realizaciji scena računaju na svoje iskustvo, ponegde snimajući nedovoljno pozicija kamere, a u montaži se teško odriču delova jer ko može sprečiti osamdesetogodišnjaka na čelu glomazne internacionalne koprodukcije gde su pare skupljene na njegovo ime da nešto skrati, izbaci ili reducira.
Međutim, osim u par dijaloških scena, Gilliam u svakom pogledu prilazi sadržaju sa punim angažmanom, a kada zaplet krene punom snagom, Gilliam ga spremno dočekuje iza kamere.
U tom pogledu, ja moram reći da sam uživao u ovom filmu ali da itekako mogu razumeti one koji bi voleli da je cela stvar nešto kompaktnija. Nije samo reč o osećanjima koja je film probudio u meni, ili o tome što sam Gilliamov fan već naprosto oseća se da staračka neumerenost ovde velikim delom proističe iz vrlo visoke, skoro mladalačke vitalnosti.
Gilliam u realizaciji ove priče jeste pokazao neke mane starca u rediteljskoj stolici ali joj je generalno prišao sa velikim žarom, i na svu sreću krajnji efekat mnogo više liči na debitanta koji ne može da dođe do daha od svega onoga što želi da pokaže.
Za razliku od ZERO THEOREMa gde je Gilliam po prvi put snimio film koji je bio potpuno nepotreban (a uz to i skoro negledljiv), ovde imamo film koji ima trajnu vrednost i šteta je što su se okolnosti njegove recepcije svele samo na najtvrđu sinefilsku publiku. No, kako je Gilliam proveo celu večnost pokušavajući da ga snimi, barem može računati da će i uspeh sačekati ovaj film nešto kasnije nego što je planirao.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment