ANA Y BRUNO je prvi celovečernji animirani film Carlosa Carrere, reditelja koji je 2005. godine žario i palio festivalima sa filmom CRIMEN DE PADRE AMARO ali kasnije nije ponovio takav uspeh koji ga je doveo čak i u fokus američke Akademije.
ANA Y BRUNO je međutim vrlo zanimljiv slučaj - prvi celovečernji animirani film u njegovoj karijeri, ekranizacija romana Daniela Emila, u kojoj on pokazuje vrlo razvijen nerv za ovu vrstu izraza. Carrera jako dobro razume mogućnosti koje mu u pogledu mizanscena otvara animacija i maksimalno ih koristi. Scene su maštovite i razigrane, kretnje likova su cartoony i baš onakve kakve je nemoguće napraviti u igranom filmu. U tom pogledu moram reći da je Carrera znatno bolji u razumevanju animacije i od mnogih reditelja koji su isklučivo posvećeni animaciji a onda u filmovima prave situacije koje su svojstvenije igranom filmu.
Sama priča je namenjena deci ali je elegična i rekao bih mračna. Pixar je eksploatisao meksičku tradiciju odnosa prema mrtvima i njihovog slavljenja, dočim ovde imamo jednu priču takođe mračnog senzibiliteta o svetu duševne bolesti, uobrazilje, prikaza, halucinacija i sl.
No, sve to je upakovano u format elegične avanture za decu, mada ne baš onu malu jer verujem da ovaj ton možda predepresivan za njih. U svakom slučaju, zanimljiv je spoj vrlo razdragane, često geg-animacije i dobro dizajniranih likova u Pixar tradiciji sa ovako specifičnom pričom.
U tehničkom pogledu, oseća se da ova meksička produkcija ne dobacuje do američke, ali priča je dovoljno originalna i zanimljiva da se prosto nametne, i lako prevaziđe povremenu ukočenost likova koja proističe iz 3D kompjuterske animacije.
Ne znam da li Carrera planira da se dalje bavi animacijom i ne znam da li je zadovoljan dometima ovog filma, međutim, ako bude hteo, čini mi se da u animaciji ima šta da pokaže.
* * * / * * * *
ANA Y BRUNO je međutim vrlo zanimljiv slučaj - prvi celovečernji animirani film u njegovoj karijeri, ekranizacija romana Daniela Emila, u kojoj on pokazuje vrlo razvijen nerv za ovu vrstu izraza. Carrera jako dobro razume mogućnosti koje mu u pogledu mizanscena otvara animacija i maksimalno ih koristi. Scene su maštovite i razigrane, kretnje likova su cartoony i baš onakve kakve je nemoguće napraviti u igranom filmu. U tom pogledu moram reći da je Carrera znatno bolji u razumevanju animacije i od mnogih reditelja koji su isklučivo posvećeni animaciji a onda u filmovima prave situacije koje su svojstvenije igranom filmu.
Sama priča je namenjena deci ali je elegična i rekao bih mračna. Pixar je eksploatisao meksičku tradiciju odnosa prema mrtvima i njihovog slavljenja, dočim ovde imamo jednu priču takođe mračnog senzibiliteta o svetu duševne bolesti, uobrazilje, prikaza, halucinacija i sl.
No, sve to je upakovano u format elegične avanture za decu, mada ne baš onu malu jer verujem da ovaj ton možda predepresivan za njih. U svakom slučaju, zanimljiv je spoj vrlo razdragane, često geg-animacije i dobro dizajniranih likova u Pixar tradiciji sa ovako specifičnom pričom.
U tehničkom pogledu, oseća se da ova meksička produkcija ne dobacuje do američke, ali priča je dovoljno originalna i zanimljiva da se prosto nametne, i lako prevaziđe povremenu ukočenost likova koja proističe iz 3D kompjuterske animacije.
Ne znam da li Carrera planira da se dalje bavi animacijom i ne znam da li je zadovoljan dometima ovog filma, međutim, ako bude hteo, čini mi se da u animaciji ima šta da pokaže.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment