VENOM Rubena Fleischera je film u kome ima mnogo toga dobrog, i ima Tom Hardy. Problem je u tome što ono što je dobro nekako nije jasno razrađeno usled čega niko, pa ni sami autori, ne mogu da razluče gde se završava origin i počinje priča konkretnog filma. Slično DEADPOOLu, recimo, VENOM je superherojski film u kome je origin istovremeno i zaplet filma. Dakle, junak doživljava transformaciju u superheroja a oni koji su odgovorni za to istovremeno i glavni negativci.
U slučaju Venoma, paradoksalno imamo jednu relativno "logičnu" premisu o tome kako junak postaje superheroj. Ideja negativca da prave simbiote ljudi i vanzemaljaca kako bi olakšali naseljevanje dalekih planeta zapravo poprilično deluje smisleno u okvirima onoga što su inače čini superhero origine, i nudi negativca koji ima višeslojnost i spada u novi soj brogrammer, frictionless capitalist negativaca.
Junak koji je novinar logično dolazi u poziciju da se nađe u prilici za sukob sa negativcem i dodir sa vanzemaljskim materijalom.
Dakle, autori su imali dosta otvoren put kako da izgrade celu prilču apsolutno u skladu sa filmskom dramaturgijokm bez prevelikih podilaženja stripu i izneveravanja filmske dramaturgije. I ključ stilizacije koji su odabrali je adekvatan, Sony je dobro osmislio taj street level delovanja svojih Marvel ekranizacija, sa finim spojem socijalne drame i humora, i to je očuvano i ovde. Međutim, put je bio otvoren ali su se autori na njemu malo zbunili.
Naime, u VENOMu je osnovni problem to što je priča ispričana bez mnogo razrađivanja i uzbuđenja. Čini se kao da junak previše lako uspeva da se izvuče iz pojeidnih situacija, nema drame, nema preokreta, nemamo nijednu situaciju u kojoj nam se nudi nešto neočekivano. Naravno da mi u ovoj vrsti filma znamo kako će sve da se rasplete, to se ne dovodi u pitanje, ali autori moraju da nađu način kako da nas kao gledaoce drže u tonusu. U VENOMu iz nekog razloga tog tonusa nema. Akcione scene nisu maštovite i nisu spektakularne, samo su korektne i ništa više, a to za savremeni superherojski film nije dovoljno. Odnosi među likovima su korektni i lepo zamišljeni ali ni oni ne nose nikakvu dramu.
Film odaje utisak kao da ne znamo da li je sve ovo samo neka ilustracija koja ni ne treba da generiše bilo kakvu dramu ili napetost ili je priča koja podrazumeva sve to. Ilustrativni delovi koji su tu da nešto pokažu ali nemaju funkciju da generišu dramu ili napetost su čest element stripovskog filma. Primer je ubistvo Batmanovih roditelja. Te scene nikada ne generišu dilemu oko svog ishoda, ali proizvode neke druge emocije. U VENOMu tako izgledaju neke od scena dobrano kada priča odmakne.
Tom Hardy se trudi u ovoj ulozi. Ponekad deluje da mu je malo neprijatno što je u superherojskom filmu iako mu ovo nije prvima, ali svakako jeste prvi slučaj da nije tu u funkciji engleskog glumca koji igra negativca već heroja oko kog će se graditi franšiza. U tom smislu, oseća se pomalo Hardyjeva griža savesti što je postao šraf industrije i osećaju se pokušaji da prevaziđe materijal, i oni su uglavnom jalovi i smetaju filmu. Tako je Hardy ovde najbolji onda kad je kooperativan i kad Brocka odnosno Venoma igra lagano, šarmantno, dinamično, a najslabiji kada kanališe poznog Branda, bali i mumla a imamo i toga. Srećom, rekao bih da je Ruben barem do bioskopa uspeo da izvuče cut u kome je Hardy mahom kooperativan.
Ostatak podele je korektan, u funkciji, sa njima nema problema kao sa Hardyjem ali zbog te puke ilustrativnosti pristupa nekako ne uspevaju da ponude išta posebno oko svojih likova.
No, s druge strane, Venom kao lik u ekranizaciji ima razna inherentna ograničenja i u tom pogledu nije lako biti pametan u ovom slučaju. Fleischer je mnoge stvari, pre svega u stilizaciji dobro uradio iako iz toga nije izastao adekvatan krajnji proizvod. S druge strane, samo iskustvo gledanja VENOMa je meni bilo prijatno, a čini mi se da je tako bilo i onima koji imaju mnogo veće primedbe.
* * 1/2 / * * * *
U slučaju Venoma, paradoksalno imamo jednu relativno "logičnu" premisu o tome kako junak postaje superheroj. Ideja negativca da prave simbiote ljudi i vanzemaljaca kako bi olakšali naseljevanje dalekih planeta zapravo poprilično deluje smisleno u okvirima onoga što su inače čini superhero origine, i nudi negativca koji ima višeslojnost i spada u novi soj brogrammer, frictionless capitalist negativaca.
Junak koji je novinar logično dolazi u poziciju da se nađe u prilici za sukob sa negativcem i dodir sa vanzemaljskim materijalom.
Dakle, autori su imali dosta otvoren put kako da izgrade celu prilču apsolutno u skladu sa filmskom dramaturgijokm bez prevelikih podilaženja stripu i izneveravanja filmske dramaturgije. I ključ stilizacije koji su odabrali je adekvatan, Sony je dobro osmislio taj street level delovanja svojih Marvel ekranizacija, sa finim spojem socijalne drame i humora, i to je očuvano i ovde. Međutim, put je bio otvoren ali su se autori na njemu malo zbunili.
Naime, u VENOMu je osnovni problem to što je priča ispričana bez mnogo razrađivanja i uzbuđenja. Čini se kao da junak previše lako uspeva da se izvuče iz pojeidnih situacija, nema drame, nema preokreta, nemamo nijednu situaciju u kojoj nam se nudi nešto neočekivano. Naravno da mi u ovoj vrsti filma znamo kako će sve da se rasplete, to se ne dovodi u pitanje, ali autori moraju da nađu način kako da nas kao gledaoce drže u tonusu. U VENOMu iz nekog razloga tog tonusa nema. Akcione scene nisu maštovite i nisu spektakularne, samo su korektne i ništa više, a to za savremeni superherojski film nije dovoljno. Odnosi među likovima su korektni i lepo zamišljeni ali ni oni ne nose nikakvu dramu.
Film odaje utisak kao da ne znamo da li je sve ovo samo neka ilustracija koja ni ne treba da generiše bilo kakvu dramu ili napetost ili je priča koja podrazumeva sve to. Ilustrativni delovi koji su tu da nešto pokažu ali nemaju funkciju da generišu dramu ili napetost su čest element stripovskog filma. Primer je ubistvo Batmanovih roditelja. Te scene nikada ne generišu dilemu oko svog ishoda, ali proizvode neke druge emocije. U VENOMu tako izgledaju neke od scena dobrano kada priča odmakne.
Tom Hardy se trudi u ovoj ulozi. Ponekad deluje da mu je malo neprijatno što je u superherojskom filmu iako mu ovo nije prvima, ali svakako jeste prvi slučaj da nije tu u funkciji engleskog glumca koji igra negativca već heroja oko kog će se graditi franšiza. U tom smislu, oseća se pomalo Hardyjeva griža savesti što je postao šraf industrije i osećaju se pokušaji da prevaziđe materijal, i oni su uglavnom jalovi i smetaju filmu. Tako je Hardy ovde najbolji onda kad je kooperativan i kad Brocka odnosno Venoma igra lagano, šarmantno, dinamično, a najslabiji kada kanališe poznog Branda, bali i mumla a imamo i toga. Srećom, rekao bih da je Ruben barem do bioskopa uspeo da izvuče cut u kome je Hardy mahom kooperativan.
Ostatak podele je korektan, u funkciji, sa njima nema problema kao sa Hardyjem ali zbog te puke ilustrativnosti pristupa nekako ne uspevaju da ponude išta posebno oko svojih likova.
No, s druge strane, Venom kao lik u ekranizaciji ima razna inherentna ograničenja i u tom pogledu nije lako biti pametan u ovom slučaju. Fleischer je mnoge stvari, pre svega u stilizaciji dobro uradio iako iz toga nije izastao adekvatan krajnji proizvod. S druge strane, samo iskustvo gledanja VENOMa je meni bilo prijatno, a čini mi se da je tako bilo i onima koji imaju mnogo veće primedbe.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment