Uvodna ceremonija u proslavu tridesetog rođendana POSLEDNJEG KRUGA U MONCI, i dvadesetog rođendana RANA je film JUŽNI VETAR Miloša Avramovića. Svakako da se već sada JUŽNI VETAR mora postaviti kao kvintesencijalno delo srpskog gangsterskog filma i kao ostvarenje koje definiše jedno vreme u beogradskom podzemlju. Ako je Karudijan bio junak sa margine socijalističkog društva, a Pinki i Švaba gotovo dionizijski produkt Miloševićevog vremena, onda je Maraš nova generacija beogradskog kriminalca, koji nije dovoljno high tech da bude ruski haker ali jeste dovoljno tehnički obrazovan da krade najnovija kola, i što je još važnije potpuno je kulturalno osvešćen, on ima etiku Karudijana jer je gledao MONCU i u sobi ima postere LE MANSa kao Beogradski Fantom, ali isto tako i zna da spada u imaginarijum američkog gangsta repa i srpske estrade koji svoj spoj doživljavaju u nitro folk himnama koje dopunjuju zvučnu sliku.
Maraš je u potpunosti dizajniran produkt više decenija razvoja srpskog kriminala u kome sada bez ikakve sumnje oni čine najuspešnije javno-privatno partnerstvo u našoj privredi. Zato njegova devojka sa kojom se useljava da živi nikada nije prikazana kao nitro folk gejša koja izgleda kao pevačica iz Miloševićevog vremena i đuska uz ritmove r'n'b iz vremena Busha Juniora. Ona je već u kućnoj varijanti jer i on polako želi da se pretvori u Tonija Soprana.
Da bi to uradio, on mora da digne na noge svoj legalni posao - karting trkalište, ali ovo nije film o "njegovom poslednjem poslu" - ovo je film o poslu gde je hteo da ukrade netipovan auto, radi spontano, protivnom svom vrhunski planiranom modus operandiju i zbog tog hibrisa nastrada. Stoga ovo je priča o njegovom poslednjem poslu samo u toliko što se negativci trude da tako bude.
Negativci pak su takešikitanovske sociopate, produžetak Ranka Rubežića, koje u trećem činu filma čega Rubežićeva sudbina, kao što Maraš prolazi potencijalno kao Vuja i Dadilja, čije su se robije preklopile baš sa onom Beogradskog Fantoma. JUŽNI VETAR je dakle fikcija, ali je isto tako i laž koja govori istinu istražujući istovremeno i ono šta kažu činjenice o beogradskom podzemlju i ono što je samoviđenje među samim gangsterima.
Avramovićev film je dvočasovni gangsterski triler, ostvarenje kakvo se više ne snima kod nas, ali ga sve manje ima i u svetu, a kad god ga ima, izuzetno nas obraduje, kao onomad Affleckov i dalje najbolji film THE TOWN. Evropa je odavno mesto gde se ovakvi filmovi prevashodno traže, bilo da ih radi Audiard, sa kojim doduše JUŽNI VETAR nema puno veze ili puno bliži Espinosin SNABBA CASH.
JUŽNI VETAR je vešto spojio ispoliranost pop-gangsterizma u kome je ova delatnost neumitno fetišizovana, uostalom Maraša igra Miloš Biković koji diže svoj profil ovim filmom na još viši nivo, kao da nije bio dovoljno visok, sa autentuičnošću lokalnog miljea. Avramović uspeva u ovom hodu po žici i to je svakako najveći uspeh ovog filma. Otud JUŽNI VETAR krase lakoća izlaganja priče i likova, i imamo film kakav se ne snima kod nas, iako su kriminalci često junaci naše kinematografije, koji deluje kao da ovako nešto gledamo svaki dan.
I to je najveći uspeh ovog filma. Pogledamo ga, i nekako ne primetimo koliki je ovo žanrovski iskorak u odnosu na naš film. Sve nekako deluje normalno, čak bi se reklo i svakodnevno, kao da smo pre par meseci imali nešto slično. Ali nismo. To je samo znak da je Avramović napravio jednu celinu koja jako dobro inkorporira sve ono što je srpski film, i sve ono što je naš lokalni kolorit u format repretoarskog gangsterskog trilera koji privlači publiku.
Konačno se danski recept krimića o jugo-mafiji kod nas sproveo u delo. Kriminal se dešava pred kamerama a ne iza nje.
* * * / * * * *
Maraš je u potpunosti dizajniran produkt više decenija razvoja srpskog kriminala u kome sada bez ikakve sumnje oni čine najuspešnije javno-privatno partnerstvo u našoj privredi. Zato njegova devojka sa kojom se useljava da živi nikada nije prikazana kao nitro folk gejša koja izgleda kao pevačica iz Miloševićevog vremena i đuska uz ritmove r'n'b iz vremena Busha Juniora. Ona je već u kućnoj varijanti jer i on polako želi da se pretvori u Tonija Soprana.
Da bi to uradio, on mora da digne na noge svoj legalni posao - karting trkalište, ali ovo nije film o "njegovom poslednjem poslu" - ovo je film o poslu gde je hteo da ukrade netipovan auto, radi spontano, protivnom svom vrhunski planiranom modus operandiju i zbog tog hibrisa nastrada. Stoga ovo je priča o njegovom poslednjem poslu samo u toliko što se negativci trude da tako bude.
Negativci pak su takešikitanovske sociopate, produžetak Ranka Rubežića, koje u trećem činu filma čega Rubežićeva sudbina, kao što Maraš prolazi potencijalno kao Vuja i Dadilja, čije su se robije preklopile baš sa onom Beogradskog Fantoma. JUŽNI VETAR je dakle fikcija, ali je isto tako i laž koja govori istinu istražujući istovremeno i ono šta kažu činjenice o beogradskom podzemlju i ono što je samoviđenje među samim gangsterima.
Avramovićev film je dvočasovni gangsterski triler, ostvarenje kakvo se više ne snima kod nas, ali ga sve manje ima i u svetu, a kad god ga ima, izuzetno nas obraduje, kao onomad Affleckov i dalje najbolji film THE TOWN. Evropa je odavno mesto gde se ovakvi filmovi prevashodno traže, bilo da ih radi Audiard, sa kojim doduše JUŽNI VETAR nema puno veze ili puno bliži Espinosin SNABBA CASH.
JUŽNI VETAR je vešto spojio ispoliranost pop-gangsterizma u kome je ova delatnost neumitno fetišizovana, uostalom Maraša igra Miloš Biković koji diže svoj profil ovim filmom na još viši nivo, kao da nije bio dovoljno visok, sa autentuičnošću lokalnog miljea. Avramović uspeva u ovom hodu po žici i to je svakako najveći uspeh ovog filma. Otud JUŽNI VETAR krase lakoća izlaganja priče i likova, i imamo film kakav se ne snima kod nas, iako su kriminalci često junaci naše kinematografije, koji deluje kao da ovako nešto gledamo svaki dan.
I to je najveći uspeh ovog filma. Pogledamo ga, i nekako ne primetimo koliki je ovo žanrovski iskorak u odnosu na naš film. Sve nekako deluje normalno, čak bi se reklo i svakodnevno, kao da smo pre par meseci imali nešto slično. Ali nismo. To je samo znak da je Avramović napravio jednu celinu koja jako dobro inkorporira sve ono što je srpski film, i sve ono što je naš lokalni kolorit u format repretoarskog gangsterskog trilera koji privlači publiku.
Konačno se danski recept krimića o jugo-mafiji kod nas sproveo u delo. Kriminal se dešava pred kamerama a ne iza nje.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment