CAROLINA CAROLINE

Samara Weaving je već poprilično definisala okvir u kom se kreće,. tako da i CAROLINA CAROLINE koji je snimio Adam Carter Rehmeier, iako ima karakteristike indie, znači "autorskijeg" filma, zapravo ima svoje preteče u njenom opusu.

Varijaciju na temu mladog para odmetnika u sukobu sa zakonom, Samara je obradila u filmu EENIE MEANIE Shawna Simmonsa, na jedan ekstravagantan način gde je Shawn Simmons ponudio jedno mračno, dinamično i duhovito ukrštanmje TRUE ROMANCE i BABY DRIVERa.

I Simmonsov film je svakako karakterističniji za tu duhovitu stranu koju Samara uvek nosi. Humora ima i u CAROLINA CAROLINE ali ovo je više road movie o zaljbljenom paru koji ulazi u grfiting ali iz con gamea prelazi u pljačke banaka i kako njihova dela sve više uznemiravaju i povređuju ljude tako i njihov libido i njihova veza popuštaju.

U žanrovskom pa i karakternom pogledu, Simmonsov film je bio slojevitiji iako se to ne bi reklo na prvi pogled. S druge strane, Rehmeier svira na manje žica, i njegov film je konvencionalniji, u okvirima očekivanog je mnogo više, ali je solidan, emotivan je i sve čega se dohvati, od Americane, preko griftinga i odmetništva pa sve do samog okončanja te pustolovine radi sa emocijom i sa ubeđenjem.

U uvodnom delu mi se činilo da je mogao biti raznovrsniji u prikazivanju onoga što produbljuje njihov odnos, kada ga vešto inicira, međutim, film ubrzo ulazi u fazu pada i tu ponovo postaje intenzivan. Otud ta idejno oskudna deonica je što se mene tiče zapravo bila kratkotrajna.

CAROLINA CAROLINE je film u kom plene zvezde, pre svih naravno Samara i Kyle Gallner koji emituje jedan mangupski vajb mladog McConaugheya. Rehmeierova realizacija je stabilna, ne preterano maštovita, ali efikasna i pedantna, i na solidnom nivou.

CAROLINA CAROLINE se dešava u nekom analogno periodu koji nije precizno definisan ali to je ili kraj devedesetih ili početak dvehiljaditih, kada je neo noir polako odlazio u fejd ali je i dalje uspevao da proizvede dobre filmove.

Taj duh devedesetih je međutm prisutan samo u tom analognom aspektu, Rahmeier u svim drugim aspektima ide na tu jednu svevremenost motorizovanog američkog Juga koji najpre pamtimo po filmovima iz sedamdesetih.

U zavšrnici, Rahmeier uprkos manje više očekivanom, u zasluženom ishodu, uspeva da proizvede emociju i negde u tom trenutku postaje potpuno nevažno što sve ovo odnekle znamo, i na nivou kinematografije i na nivou Samarinog opusa.

* * * / * * * *