Reprizirao sam izvorni CANDYMAN Bernarda Rosea, adaptiran iz priče Clive Barkera, film sa kojim su mnoge stvari počele za mene. Ovaj naslov mi je i dalje jedna od prvih ljubavi kad je reč o hororu i evo trideset godina kasnije stoji i dalje, savršenstvo mu nije narušeno.
Kada se posmatraju Roseov i DaCostin CANDYMAN - kao dva najrespektabilnija filma u franšizi - vidljiv je čitav niz paralela kojih gledalac možda nije toliko svestan kada ih gleda po redu, odnosno ako zna film iz 1992. pa onda pogleda ovaj iz 2021.
Osnovna razlika praktično je u rediteljskom konceptu jer Rose uprkos tome što njegov CANDYMAN isto nije klasičan slasher, ipak sve vreme audiovizuelno deluje u jednom žanrovskom ključu. Činjenica je da on strpljivo gradi likove, i tu maltene ballardovsku atmosferu grada kao Cronenberg, ali unutar scena kroz muziku i kadriranje, nema nikakve sumnje da on diže tenziju i sprema nas za užas. Kod DaCoste imamo neke paralele u kompoziciji kadrova, pre svega u odnosu na ambijente jer je tema džentrifikacije jako bitna, ali melodrama među junacima unutar scena ulazi u prvi plan i nema tog stalnog postavljanja žanrovskog predznaka oko kog je Roseu znatno pomogao Philip Glass.
Ovo o rediteljskom konceptu naglašavam jer i Roseov CANDYMAN nije matematički odmeren slasher u kome se u određenim razmacima dešavaju ripper sekvence. Naprotiv, film je građen u atmosferi kao horor ali ako gledamo sklop događaja i tok priče, to je film o mnogim stvarima - o braku glavne junakinje koji je disfunkcionalan i o Candymanu kao njenom pokušaju samo-ostvarenje, o akademskoj zajednici koja eksploatiše geto, o urbanim legendama i traumatičnim istinama koje se kroz njih kanališu, o strahu od gubitka razuma i ispunjenju tog straha. Svega tu ima mimo slashera, samo je hororičnija atmosfera u režiji.
U tom pogledu DaCosta je koristila obrnutu strategiju, ona temeatski produbljuje i na novi način, u skladu s novim okolnostima razrađuje sve ove teme. Ipak, reći da je CANDYMAN iz 2021. slojevitiji i pretencizoniji u pogledu društvenog preispitivanja nije tačno. Oba filma su takva i uprkos tome što je kod Rosea taj segment malo u drugom planu, nikako ne možemo reći da su Peele i DaCosta izmislili dimenziju koje u izvorniku nema. Naprotiv, iz ove vizure možemo reći da su se krajnje skrupulozno bavili time da očuvaju ne samo vizuelni imaginarij i motiv Candymana kao i njegovu unutrašnju dinamiku već i da razrade možda nedovoljno cenjenu socijalnu dimenziju prvog filma.
U pogledu predznaka, interesantno je da ovaj film ima belkinju u glavnoj ulozi i nju Candyman želi kao svoju nevestu, želi da se sjedini sa njom o vrati korenu svog mita. Kod DaCoste, glavni junak je afroamerički umetnik i cilj negativca - koji je čovek je da iznova obnovi i pročisti mit o Candymanu. Dakle, kod Rosea se u završnici ulazi u jedan povišeni gothic. Kod DaCoste je to više kulturalno i aktivističko preispitivanje, i povratak Candymana lokalnoj zajednici iz koje je potekao.
Stoga, DaCostin film je istovremeno i direktan narativni produžetak - glavni junak je beba iz prvog filma - ali je i meta-preispitivanje, modernizovanje Roseovog začetka cele priče. U određenom smislu, ovogodišnji film dao je Roseovom neku vrstu arty priznanja koje ovaj možda nije dobio u dovoljnoj meri, premda ne bi se moglo reći da nije reč o veoma cenjenom naslovu, kakav nažalost Rose posle nije uspeo da dosegne u svom radu, ali takvi filmovi se i dešavaju jednom u karijeri.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment