Drugi deo A QUIET PLACE je naprosto bio osuđen da bude u senci originala. Jasno je bilo da se nije mogla ponoviti svežina koncepta, kao i da se nije mogla ponoviti dinamika porodice i njenog suočavanja sa iskušenjima. Prekratko je vreme prošlo da bi se porodica mogla naći na nekom bitnom raskršću u svom sazrevanju i to kanalisala kroz situaciju sa invazijom vanzemaljaca. Uostalom, i sama invazija bi morala imati svoju evoluciju, jasno je da su ovi predatori samo čistači koji spremaju teren za dolazak nekih inteligentnijih bića sa eksploatatorskim namerama.
U tom pogledu, nastavak nudi nekoliko inteligentnih rešenja kojim leči svoj sequelitis. Otvara se prvim danom invazije, bezbrižnim životom prepunim buke i time iznova uspostavlja premisu za sve one koji nisu gledali prvi film, nalazeći i način da Krasinski iznova overi ekran. A onda prelazi u situaciju koja je zaista neposredno posle dešavanja u prvom filmu i odlučuje da u ovom delu istraži šta se desilo sa drugim preživelim ljudima.
Naravno, tu ćemo naići na one koji su se i sami pretvorili u predatore koji bi preživeli ali i na one koji su uspeli da izgrade utopijsku zajednicu na izolovanim mestima. Ovi drugi su zanimljiviji od prvih koji su već dosta tropey u postapokaliptičnim filmovima, no srećom nema ih previše i pojavljuju se u jednom odličnom set-pieceu.
Kad je film konceptualno svežiji onda i set-pieceovi u njemu deluju snažnije, investicija u likove i okolnosti je jača. Tako da s jedne strane A QUIET PLACE je meni bio snažniji, ali i ovde ima šta da se vidi, s tom razlikom da ljudi više nisu onako bespomoćni, čak su postali i ofanzivniji.
Sve u svemu, Krasinski je snimio častan nastavak filma kome bilo kakav produžetak nije bio neophodan. Ali, kada je već morao, ovo je dosta dobro izveden primerak koji se kreće u granicama očekivanog.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment