NEBESA

NEBESA Srđana Dragojevića adaptacija je nekoliko priča Marcela Aymea čiji apsurd on pokušava da primeni na postjugoslovenski život i proteklih trideset godina. Okretanjem Aymeu, što je Dragojevićev drugi (ako ne računamo LEPA SELA LEPO GORE koja su inspirisana nekim člancima Vanje Bulića) pokušaj ekranizacije književnosti, dramske u slučaju SVETOG GEORGIJA, čini se da on pravi potpuni raskid sa poetikom koju je začeo devedesetih. To je u određenom smislu doduše pokušao i u GEORGIJU ali taj raskid nije dugo trajao pa joj se brzo vratio u PARADI nastavivši da gradi svoj uber-film o ovom društvu.

Ovaj novi raskid međutim ide u pravcu art housea, u kom Dragojević nije "odomaćen" jer je on ipak reditelj rado gledanih filmova visoke umetničke vrednosti što NEBESA sasvim sigurno nisu i mnogo više pripadaju jednom niche prostoru. U tom okviru on se snalazi solidno, ali pre svega ostaje "svoj" i ne dopušta sebi da imitira bilo koji trend.

Međutim, manjak te art house estetizacije isto tako čini da NEBESA ponekad deluju kao hendikepirani mejnstrim a pojedina pre svega montažna rešenja sugerišu da bi Dragojević bio bitno efikasniji i ekonomičniji da je ovaj film ipak barem intimno kalibrirao za bioskop.

Tema koja objedinjuje ovaj mozaik priča jeste mogućnost čuda u sadašnjem vremenu i kako bi savremeni čovek na njih reagovao. Ayme je pisao iz desne pozicije, Dragojević više režira iz leve, ali kako je reč o velikom reditelju, nikada ne dopušta da ga u suštinskim aspektima religija preoptereti.

NEBESA su film koji je mogao biti utegnutiji, mogao je biti ekonomičniji, ali i dalje vredi ga gledati i tumačiti jer predstavlja pokušaj našeg reditelja da napravi zaokret koji njegova publika i želi i ne želi. Stoga on sam odlučuje da ovim filmom sigurnije uđe u 21. vek.

* * 1/2 / * * * *